Историја је показала да је комунизам пропао због недовољно демократије, недостатка иницијативе и мотивације, као и због ограничавања слободе свог и туђег народа. Али, историја нас исто тако учи да је и неолиберализам довео свијет до руба свјетске економске кризе и претворио читаве народе у жртве финансијско-капиталистичке илузије о вишку вриједности, пише Гузенбауер у ауторском тексту за Пресе.
Чак и ауторитарно-капиталистичке државе у Азији, којима се свијет до сада дивио као „развојним тигровима“, не проналазе одговоре на растуће захтјеве становника за више демократије и слободе.
Идеологије, досадашње максиме социјалног и економско-политичког дјеловања, пукле су као мјехури од сапунице, зато што више нису у стању да избалансирају неравнотеже које су саме створиле. Шта нам дакле остаје као насљеђе из времена великих идеологија?
Социјалдемократске државе благостања у Европи, до сада су успјеле да доведу у везу највиши степен праведности са економском динамиком. Нажалост, јављају се оправдане сумње у издржљивост таквог модела, с обзиром на то да се и он носи са проблемима незапослености, дужничке кризе, растуће неједнакости и опадајуће демографије.
У Латинској Америци је многим државама пошло за руком да, инспирисане теоријом развојне економије Фернанда Кардосе, у великој мјери редукују сиромаштво и изграде динамичне економске системе.
Али и ту се поставља питање колико је, због смањења цијена сировина, такав раст уопште одржив. Осим тога, сиромаштва је мање, али је друштвена неједнакост у порасту.
Упркос свим сумњама и ограничењима, посматрам европска и латиноамеричка искуства као централне тачке за моја размишљања о друштвима будућности. Дакле, шта долази послије неолиберализма?
Крај идеологија, у сваком случају. Чак је и сан о социјализму као коначном социјалном систему давно одсањан. Идеја, да социјални инструменти, исковани у једном друштву, могу посједовати општу свјетску важност, доказала се, на срећу, као илузија.
Али, са идеологијама или без њих, постоје универзални принципи, са којима је сагласна свака демократска левица. То су заштита људских и грађанских права, демократија, слобода, праведна расподјела, правна сигурност, шансе за образовање и рад, развој уз очување природе.
Стојимо пред дивовским изазовима. Глобализација свјетске економије и револуција комуникација преокренуле су све постојеће економско-политичке теорије на главу. Рађање глобализоване финансијске привреде, њен снажан моментум и криза која се надовезала тек су први гласници новог времена.
Услови за будућност
Кризе се појављују у све бржем темпу, а њихов карактер је перманентно променљив. Дођађаји се развијају брже од политике, људи су уморни од таквог темпа. Основни задатак би требало да буде поново задобити контролу над политичком иницијативом, како друштва више не би била изручена милости и немилости промењивих тржишта. За то је потребно испунити неколико основних услова.
Први услов: Већа правичност у расподели прихода и имовине кључни су момент за сваку политику будућности. Неконзумирани, неинвестирани капитал, који се перманентно врти у финансијској вртешци, узрокује растућу социјалну неједнакост.
Само правични услови за формирање прихода (становништва) стварају стабилну глобалну потражњу, повећавају животне шансе људи и редукују спекулативни капитал. Класичне методе опорезивања нису довољне, различите интервенције у примарну расподелу прихода су неопходне.
Други услов: Институције приватног права морају бити изнова промишљене. На примјер, приоритет акционарског капитала изводи се из апсолутне интерпретације „својине“. Критична правна теорија је међутим „својину“ увијек посматрала као скуп права и обавеза. Један социјално подношљиви правни систем мора изнова дефинисати како права, тако и обавезе власника.
Трећи услов: Образовна револуција постаје питање преживљавања. Само људи који константно подижу властити образовни ниво моћи ће разумјети сутрашњицу и одлучивати о њој.
Четврти услов: Богатство народа све ће мање бити дефинисано кроз непланирано расипање природних ресурса, а све више кроз иновативне производе и услуге. Образовна револуција стога мора подићи ниво образованости становништва у цјелини, прилагодити радне специјализације технолошким стандардима и подићи квалитет излазних резултата.
Нова социјална политика не смије се свести на исправљање социјалних прилика. Социјална политика није и не смије бити третирана као милосрђе за сиромашне. Напротив, социјална политика је полуга развоја, она је гарантовани удио сваког појединца у заједничком богатству једне нације. Социјалној политици се мора подарити трансформативни друштвени карактер.
Пети услов: Политика је заборавила да мисли, и зато се стагнација политичког мишљења се мора превазићи. Криза демократских политичких система показује се кроз мали излазак људи на биралишта и растућу културу протеста. Људи су често под утиском да се њихове животне судбине више не одлучују на изборима.
Шести услов: То „искрцавање“ људи с демократског брода је превасходно посљедица ниског квалитета друштвеног дискурса, што значи незадовољавајућег типа масовних медија. „Булеваризовани“ масовни медији воде директно у дегенерисане демократске форме.
Недостатак друштвених и економских алтернатива, сажет у политичкој ТИНА-крилатици (There Is No Alternative), озбиљно угрожава демократију.
Морамо храбро кренути у потрагу за новим. Наша будућност није записана у историјским документима. Потребна нам је комуникативна љевица, спремна да глобално посредује своја искуства. Осим тога, nе постоји само један пут до бољег друштва. Љевица у будуности мора бити плуралистичка и комуникативна.
„Сизиф? Он је срећан човек.“
Не ради се о томе да једну теорију или идеологију треба спровести у дјело, већ о томе да треба побољшати животне шансе становништва у условима глобализованог свијета.
Остварење изреке „по мјери човека“ је основни стандард наше политике. Никада нећемо доћи до утопијског циља, правићемо грешке и враћаћемо се натраг. Албер Ками је писао како „морамо бити у стању да Сизифа доживимо као срећног човека“.
Највјероватније није при томе мислио на демократску љевицу. Али у сваком случају, метафора добро описује људе који не одустају од пројекта праведног друштва.
