У редакцију Гласа Русије стигло је писмо удовице Моамера ел Гадафија, госпође Сафије Фаркаш. Писмо је донела њена сестра госпођа Фатима Фаркаш. Прочитајте и сами донесите закључке.
У знак сећања на пад моје вољене земље, иза кога стоје НАТО снаге, које су посејале хаос, разарања и конфузију међу њеним становницима. Ову посланицу, такође, посвећујем сећању на мог мужа, мученика, хероја Моамера Гадафија и мог драгог сина Асада ал Жусура и све оне, који су били заједно са њим, тог 20. октобра, када су ваздушне снаге НАТО-а гађале колону шефа државе, а затим њихова рањена тела дали злочинцима да их растргну и брутално докрајче.
Поступци тих изрода нису у складу ни са једном од постојећих религија и вера. Поред овог злочина, они су извршили још један, све до данас настављају да држе тела палих мученика, нешто слично још се није догодило у историји човечанства.
Тражим да сви чланови Савета безбедности УН, Европске уније и сви, који су учествовали у убиству ових мученика, који имају директну или индиректну одговорност за тај страшни злочин, коначно открију место где су сахрањена њихова тела и дају их члановима породице, како би могли да их достојанствено сахране.
Такође, тражим од Афричке уније да започне најпрецизнију могућу истрагу о убиству оснивача ове организације, хероја Моамера Гадафија, и свих оних, који су тог дана заједно са њим убијени.
Тражим од свих међународних организација за људска права да ми помогну да успоставим везу са својим сином Сејфом ал Исламом, који је одвојен од свих чланова наше породице од тренутка када је ухапшен, имајући у виду да је он апсолутно невин по свим тачкама оптужнице, која је против њега подигнута. Могуће да је његова једина кривица у томе, што је упозоравао либијски народ на ужасе, који га очекују, а које данас доживљава Либија.
Сејф ал Ислам је увек био заинтересован за стање људских права у својој земљи. Он је из америчких и европских затвора спасавао радикалне исламисте и бавио се њиховим повратком у нормалан живот. Неки од њих заклели су му се на добра дела, а сада управо они траже његово изручење како би извршили смртну казну.
У знак сећања на другу годишњицу смрти мог мужа, сина и њихових сарадника надам се да ће светска заједница чути мој глас, као глас супруге и мајке у изгнанству.
