- Преговори у Милану поново су потврдили да је прави циљ Запада (тачније: његовог англосаксонског језгра и највернијих сателита) Русија коју настоје – јер им је то животно потребно – да преправе по западним шаблонима, а ако се буде противила – да је преломе преко колена
- Постоје две лажне представе о односима Русије са Западом. Прва: да се Европа према Русији односи са већим симпатијама него САД. Друга: да је Запад (укључујући и Европу) заинтересован да преговара са Русијом да би решио проблеме у зони лимеса (сада посебно – Украјине)
- Антируско расположење, које је карактеристично за већи део савремене политичке елите САД, у доброј мери је њено европско наслеђе. Разуме се да нам нико од углађених бриселских бирократа неће ово рећи у очи, али треба имати на уму да Европска унија Русији – да не употребим неку јачу реч – није пријатељ
Пише: Кирил БЕНЕДИКТОВ, писац и политиколог
ЕВРОПУ проблем Новоросије већ више не узбуђује. Или узбуђује веома мало.
Са украјинске тачке гледишта, Новоросија се безмало већ вратила у састав Украјине: потписан је закон о „посебном статусу“ Доњецке и Луганске Републике, у Донбасу треба да се одрже избори „по украјинским законима“, а друге, како се чуло у Милану, нико не признаје.
Чак је и председник Русије – према речима британског премијера Дејвида Камерона – „рекао веома јасно да не жели замрзнути конфликт, а ни подељену Украјину“.
После овога се поставља питање: какво им је (европским политичарима) још политичко решење украјинског комфликта потребно? Ако Русија две источноукрајинске републике неће примити у свој састав, ако не жели да од њих прави ново Придњестровље и још на све начине демонстрира своју мирољубивост и спремност да проблеме решава предоговрима и компромисно?
Али не, ни Ангела Меркел ни Херман Ван Ромпеј (он је још председник Европског савета) никакву светлост на крају тунела још не виде. Не виде ни разлоге за ублажавање антируских санкција, тим пре за њихово укидање. Упркос томе што санкције не наносе штету само Русији, него и економији ЕУ (према различитим оценама: од 12 до 40 милијарди евра на годишњем нивоу).
Све изгледа изненађујуће – само уколико се озбиљно верује у то да је Западу заиста стало до Украјине као суверене државе. Међутим, преговори у Милану поново су потврдили да је прави циљ Запада (тачније: његовог англосаксонског језгра и његових највернијих сателита) Русија коју настоје – јер им је то животно потребно – да преправе по западним шаблонима, а ако се буде противила – да је преломе преко колена.
Ничег новог у овоме ипак нема.
„То је прошли век, минула епоха, колонијално инерционо мишљење“ – овако је позицију западних лидера окарактерисао Сергеј Лавров.
Овако су западне силе наметале своју вољу Кини у време Опијумских ратова. Исто овако су покушавали да обуздају опасно оснажену Русију у време Кримског рата.
„Током 400 протеклих година односи међу цивилизацијама претварали су се у потчињавање других цивилизација западној“ – написао је познати историчар и политички филозоф Самјуел Хантингтон. – Само су руска, јапанска и етиопијска цивилизација успеле да се одупру бесним насртајима Запада и да очувају своје самодовољно независно постојање“.
Јапанска цивилизација је после пораза у Другом светском рату била укључена у орбиту Запада. Етиопију је заузела фашистичка Италија 1936. Године. Једина незападна, а осовинска, држава која је сачувала своју независност остала је Русија – corestate православне цивилизације.
Међутим, Запад је успео између 1985. и 1991. да ликвидира и „посебни пут“ Русије. А то што је данашања Русија толико ојачала да може да упути изазов јучерашњим победницима – макар и само тамо где су њени стратешки интереси очигледни и у непосредној близини својих граница – њени европски партнери (на САД не треба уопште трошити речи) доживљавају као опасно кршење међународних закона.
Постоје две лажне представе о односима Русије са Западом. Прва: да се Европа према Русији односи са већим симпатијама него САД. Друга: да је Запад (укључујући и Европу) заинтересован да преговара са Русијом да би решио проблеме у зони лимеса (сада посебно – Украјине).
А у стварности: Европа је – бар од времена кримског рата, а вероватно и пре њега – гледала на Русију као на непријатеља – дивљег, моћног и смртно опасног.
Антируско расположење, које је карактеристично за већи део савремене политичке елите САД, у доброј мери је њено европско наслеђе. Разуме се да нам нико од углађених бриселских бирократа неће ово рећи у очи, али треба имати на уму да Европска унија Русији – да не употребим неку јачу реч – није пријатељ.
Зато: ако се неке европске земље и противе притиску Вашингтона поводом санкција – то није због велике љубави према Русији, већ из страха да ће изгубити новац.
Друга заблуда је још опаснија. Никакве сусрете на врху – ни у уском, ни у ширем саставу – Европа неће користити да би заједно са Русијом тражила излаз из ове или оне кризе у лимес-зони. Неће макар зато што би тако аутоматски Русију подигла на ниво себи равног партнера на цивилизацијском плану, а Европљани на то не могу да пођу.
Једини реални циљ таквих самита био је: још мало притиснути Русију поводом ове или оне позиције. Исто као што су некада давили Кину присиљавајући је да открије своје тржиште за опијум са плантажа Источно-индијске компаније.
Русија – фашистичка земља за Запад? Путин – отров за Немце?
Наравно, постоје и разлике. Данашња Русија ипак није ондашња Кина, већ нуклеарна сила са моћном и савременом армијом. Друго: омча санкција, која стеже нашу економију, истовремено се болно стеже и око економије ЕУ.
А у свему осталом – у праву је Сергеј Лавров – ништа ново: „Прошли век и колонијално мишљење“.
Извор: Факти.рс
