Катаклизма европске уније: треба ли чувати империју без перспективе?
Криза евра је показала не само драстичне разлике у развијености појединих чланица Европске Уније , већ је на светлост дана изнела и све махинације политичке елите којима је демократија на Старом континенту потпуно елиминисана. У Италији се из страха да евроскептици не победе на следећим изборима, на власти одржава лабилна и неприродна коалиција, док је у намачкој бивши канцелар Хелмут Кол признао да је увео евро противно вољи народа.
Бернадро Витулан
После стравичног искуства из Другог светског рата водеће државе западне Европе започеле су убрзане интеграције сматрајући да ће тако моћи да се избегну ратови у будућности. У почетку је то био економски савез који је поспешивао слободан проток људи, идеја и робе. Свака од држава чланица некадашње Европске економске заједнице (ЕЕЗ), а касније Европске заједнице (ЕЗ) задржала је пуни суверенитет.
У оквиру те заједнице постојала је Бенелукс Унија (Белгија, Холандија и Луксембург) која је стремила и политичкој интеграцији чланица, а што ће касније постати модел за Европску Унију (ЕУ). Стварањем евро-зоне у оквиру ЕУ (припада јој 17 од 27 држава – чланица) од једне хумане идеје слободне сарадње суверених држава настао је политичко-економски Франкенштајн, модерна тамница народа у којој су на месту кључара – банкари.
На почетку је владало мишљење да ће монетарном и тржишном интеграцијом вишак капитала из најбогатијих чланица да се прелива у оне сиромашније. Због тога су економски слабе државе са истока и крајњег југа Европе приступиле евро-зони, да би се само деценију касније горко покајале. Другачије од Сједињених Америчких Држава, које снагу долара базирају на томе да је то светска валута број један, и Велике Британије, чија фунта своју вредност више дугује лондонској берзи, а не британској привреди, стабилност евра зависи од укупне привредне снаге држава чланица и ту постоје драстичне разлике.
Естонија, Ирска, Грчка, Малта, Словенија, Кипар и Португалија имају веома слабу индустрију и живе или од пољопривреде или од услужних делатности. Управо је за њих значајно да имају сопствену монету чију вредност у односу на остале валуте могу слободно да формирају, односно да курс обарају када им је то потребно.
Деценијама су тако радиле Италија, Шпанија и Грчка, земље које или потпуно зависе од туризма (Грчка) или им је то значајан девизни прилив (Италија и Шпанија): пред туристичку сезону је вредност локалних валута снижавана у односу на валуте држава из којих долази највећи број туриста (Немачка, Аустрија, скандинавске земље, САД и Велика Британија), тако да су туристи просто хрлили на ове дестинације. Данас сви имају евро чија је вредност иста и у Немачкој као и у Италији или Грчкој, које су тако постале мање атрактиве јер су релативно скупе.
Коначно, дошла је велика светска економска криза када су се до краја оголиле све разлике између богатих и снажних са једне стране и сиромашних и слабих са друге стране. Из тог разлога су се недавно појавиле политичке снаге које заговарају напуштање евро-зоне и које први пут у историји имају реалнешансе да дођу на власт или да утичу на исту.
Бепе Грило је некада био познати комичар и кабаретист у Италији. Са свих телевизијских станица био је протеран када је 1986. у једној емисији испричао виц о корумпираности тадашњег социјалистичког лидера Бетина Краксија. Ни у Италији, као уосталом ни у целој Западној Европи, не постоји апсолутна слобода медија.Свој политички ангажман је започео 2007. када је сакупио 350.000 потписа (уместо уставом потребних 50.000) да би парламенту у Риму предао свој захтев од три тачке за промену закона. Грило је тражио да у парламенту не могу да седе кривично осуђивани (неки посланици су имунитет управо и користили да не би кривично одговарали или ишли на издржавање казне), ограничење политичких активности парламентараца на два легислативна периода и, коначно, да бирачи могу да заокруже једно име са листе кандидата, а не да или бирају целу листу или никога.
Пошто устав Италије не обавезује парламент да о предлозима грађана уопште дискутује, Грилови захтеви никада нису стигли на ред и он је одлучио да се политички активира створивши Покрет пет звезда (Мовименто 5 Стелле или скраћено М5С).
На првим изборима за парламент Републике, на којима је Покрет узео учешћа, добио је 25 одсто гласова и тиме заузео треће место иза ПД-а и ПДЛ-а, али је појединачно најјача странка у Италији, јер је ПД коалиција седам странака, док Берлусконијев ПДЛ окупља чак 11 странака од којих је Лега Норд најснажнија.
Политички програм М5С-а је левичарски и предвиђа, између осталог, престанак државне подршке банкама које су запале у кризу и излазак Италије из евро-зоне или нове преговоре о формирању монетарне уније. Пошто су ови, као и остали делови програма, очигледно веома привлачни за бираче, италијанска владајућа елита се одлучила на стварање нестабилне владе радије него да се иде на нове изборе на којима би Покрет могао евентуално да победи и тиме угрози диктатуру банкара не само у Италији, већ и у целој ЕУ. У Италији и ЕУ је мало шта остало од праве демократије.
Извор: магазин-таблоид.ком, Бернадро Витулан
