Норвешки економиста Ерик С. Рејнерт један је од највећих и најаутентичнијих економских мислилаца у свету. Његово енциклопедијско образовање историје економске мисли је задивљујуће. Та огромна знања Рејнерт црпи и из своје библиотеке из историје економских идеја, која је једна од највећих на свету, са скоро 60 000 наслова. Има докторат из економије са Универзитета Корнел и МБА са Харвардске пословне школе. Низ година руководио је индустријским предузећем са производњом у три европске земље. Од 2005. године професор је на Технолошком универзитету у Талину у Естонији. Рејнерт је оснивач (2002) и председник организације и мреже економиста Други канон, која је алтернатива традиционалној економској академској заједници. Његова књига „Како су богате земље постале богате…и зашто сиромашне земље остају сиромашне“ („How Rich Nations Got Rich…and Why Poor Countries Stay Poor“, Constable, 2007) нашла се на листи најпродаванијих књига „Фајненшал тајмса“. Овај прави економски бестселер, захваљујући издавачкој кући „Чигоја“, преведен је и објављен на српском језику. „Чигоја“ је такође објавила и Рејнертову књигу „Спонтани хаос – економија у доба вукова“. Професор Рејнерт љубазно је изашао у сусрет нашој молби да дâ интервју за Геополитику.
Уважени професоре, Ваше књиге су заиста потврда Кестлерових речи да се „ново знање ствара повезивањем раније неповезаних чињеница“. Ви један од узрока кризе видите и „као резултат неравнотеже између реалне и финансијске привреде“, односно када „финансијска привреда постепено престаје да зарађује новац кроз финансирање здравих пројеката у реалној привреди и у све већој мери почиње да зарађује новац на самој себи“. Ми у томе препознајемо велике банке, Вол Стрит и финансијске деривате којима они тргују и надувавају до пуцања финансијски балон. Како контролисати тај отргнути финансијски сектор и ставити га на корист оздрављења светске економије?
– Кинези наводно имају интересантну клетву: „Дабогда живео у интересантним временима“. То је време у коме ми живимо. Томе доприноси неколико фактора. Један важан фактор је технолошки тренд. У школи учимо о каменом добу (неолиту) и бронзаном добу, али такође имамо такве периоде у модерном добу. Током ХХ века, капитализам, комунистички планирана економија, и нацизам/фашизам, сви су грађени на индустријализацији и стандаризованој масовној производњи, што експерти називају „фордизмом“. Али пошто смо сви тако усредсређени на политичке разлике између ова три система, ми генерално нисмо успели да увидимо разлике између ова три система; уопште, нисмо успели да видимо снажне сличности у економским структурама ова три система. Сва три теже да производе исту врсту стандардизованих масовних производа и сви они су стварали значајне порасте животног стандарда.
До средине седамдесетих година ХХ века, могућности фордистичке масовне производње су у великој мери исцрпљене. Са фордистичким производним системом такође је дошло и до фордистичког режима плаћања. Тај режим значио је да је раст продуктивности у привреди аутоматски био пребациван на раднике у виду повећаних прихода. Ако се – примера ради – продуктивност повећа једне године за 4 процента, онда би и плате порасле за 4 процента. На тај начин, подела економске пите између радника и капитала је одржавана стабилном. Крах фордистичког режима плата који је у САД почео средином 1970-их година, представља почетак кризе на Западу.
Разлог је било свесно слабљење моћи радничког синдиката у комбинацији са слободнијом трговином, заједно са земљама технолошки напреднијим него што су Сједињене Државе, попут Јапана, и са сиромашнијим земљама. Из овог разлога мањи део пите отишао је у руке обичног човека, и привреде Запада се сада, у различитим степенима, суочавају са недостатком потражње.
Улазак Азије у глобализовани свет је још један фактор. Никада нација није тако брзо технолошки напредовала а да није повећавала плате, као што је Кина дуго времена чинила. То је проузроковало огромну трговинску неуравнотеженост. Било како било, интересантно је приметити да је те неуравнотежености предвидео Џон Мејнард Кејнз током Конференције у Бретон Вудсу 1943. године. Он је такође понудио и лек: Кејнз је предложио међународни порез на трговинску неравнотежу већу од 10 процената; примера ради, извозни суфицит земље (извоз минус увоз) изнад 10 процената извоза био би предмет међународног пореза. У неку руку је иронично што је овај предлог – намењен избегавању „неодговорне“ трговинске политике – био предмет вета Сједињених Држава, земље која би у протеклих неколико деценија имала огромну добробит од овог међународног закона. Заиста, политичке мере постоје да би се излечиле садашњекључне болести, али се не користе, углавном због тога што је економија као предмет сведена на математизовану неолибералну идеологију. Због ове идеологије, свет ван Азије тренутно непотребно осиромашује.
Поврх глобално-трговинских равнотежа дошла је неравнотежа на коју указује ваше питање – неравнотежа између финансијске економије и реалне економије (Ф2 – графикон).
У добрим временима финансијски сектор служи као „мост у времену“: финансијски сектор обезбеђује фондове за куће или фабрике које трају деценијама, или – да искористимо другу метафору – финансијска економија функционише као скела за реалну економију.
Акт Глас‒Стигал из 1932. веома је добро контролисао амерички финансијски сектор. Скорашња криза је директан резултат напуштања овог закона 1999. године. С обзиром на то да сам дуго живео у САД, сматрам себе пријатељем Америке, тако да са тугом морам да признам да је политичка моћ Вол Стрита толика да ниједан председник не може бити изабран без њихове подршке. Тренутно САД има „најбољу демократију коју новац може купити“. Једина утеха је у томе што су Сједињене Државе и раније бивале у сличним ситуацијама – у којима је моћ почивала у рукама „предаторског капитализма“ који пре изводи, него што производи богатство, како у 1890-им и 1930-им годинама, и „добре снаге“ (производни капитализам пре него финансијски капитализам) су победиле у обе прилике. Да би се овај проблем што боље разумео добро би било читати америчког економисту Торстен Веблена (1857‒1929).
Новац који је створен од стране финансијског сектора појављује се као средство у обрачуну банака, али и обавезе (дуга) у реалној економији. Према томе, када финансијски сектор „штампа“ новац, он симултано штампа дуг, и долази до финансијске кризе – како језгровито тврди Хајман Мински – када финансијски сектор креира више ликвидности него што производни сектор може апсорбовати на профитабилан начин. Оно што је свету сада потребно јесу масовне „зелене инвестиције“ у нове енергетске ресурсе и друге чистије производе. Ми можемо видети нешто од тога, нарочито у Немачкој, али то ни у ком случају није довољно, посебно не у Сједињеним Државама.
Како решити проблем дугова који као баласт притискају државе и људе?
– По мом мишљењу, планине неотплативих дугова које су створене морају бити отказане. Врста кризе коју тренутно можемо видети у Јужној Европи неодољиво је позната онима од нас који су радили са Латинском Америком седамдесетих година ХХ века. То су резултати политичких компромиса трошења више новца него што влада има, и типично су продукти политичког мира који је купљен по цену инфлације. Италијанска и грчка „неодговорност“ су резултат политичког мира који је купљен по цену инфлације. Италијанске крваве године седамдесетих, са екстремизмом и на левој и на десној страни, решене су на начин на који су и слични проблеми у Латинској Америци решени: кроз инфлаторне политичке компромисе. Ови споразуми су одувек имали сигурносни вентил у подразумеваном дугу и девалвацији. Јужној Европи је забрањено да користи лек који је одувек решавао такве проблеме, последњи пут у Аргентини пре десет година: дефолт (отписа) и девалвација. Аргентинци су платили високу цену за касну девалвацију – реалне плате пале су за 40 процената од врха до дна. Једини начин да се изађе из тренутне ситуације у Европи је организовани отпис дуга. Ова теорија и принципи познати су још из времена Хамурабија (1750. п.н.е.) али тренутно банке и Марио Драги – европски „изабрани економски диктатор“ до 31. марта 2019. – одбијају то да виде на овај начин. Ипак, што дуже чекају, већи ће бити губици. Ако нас историја ичему учи, то је да дуг који не може бити плаћен – неће бити плаћен.
Ви сте правилно уочили да су земље, попут оних из Источне Европе, почетком деведесетих, где је дошло до краха индустрије, доживеле велики економски пад и осиромашење становништва. Али, зар данас није у извесној мери дошло и до деиндустријализације у Европској унији и Америци? Иако нисам економиста, мени се чини да је основни узрок економске кризе у западном свету то што се индустријска производња из западних идустријских центара преселила у Кину и на Далеки исток. Уважени професоре, бићемо слободни да Вас молимо за коментар изреченог, а пре свега за Ваш став о вези актуелне кризе и деиндустријализације.
– Ово је веома важно питање. Суштински, свет се суочава са избором између премештања економских активности између држава или премештања људи између држава. Врхунац фордизма, од 1945. до 1975. такође представља период када је како Истоку тако и Западу било јасно да индустријализација мора да се прошири на цеосвет, укључујући и Латинску Америку и Африку. Економске активности су премештене, а не људи.
У потрази за решењем глобалних економских проблема цитираћемо америчког економисту Јана Флечера, који се управо у интервју за наш магазин, Геополитику, заложио за поновно оживљавање „рационалног протекционизма“. Какво је Ваше мишљење? Да ли априори треба одбацити овакав предлог, или нам непопуларни „протекционизам“ може бити од користи?
– Моје гледиште – као током кризе 1930-их – јесте да је решење за основни проблем да се уведе оно што Јан Флечер назива „рационалним протекционизмом“. Алтернатива је свет у коме „победник носи све“, где ће огромне области остати сиромашне и ненасељене. То се противи неолибералном тријумфализму који је доминирао светом још од пада Берлинског зида 1989, али је потпуно у складу са светском историјом у протеклих петсто година. Нажалост, интереси финансијског сектора и идеолошке пристрасности неокласичних економиста највероватније ће одложити ово решење. Другим речима, криза ће морати да се погорша пре него што буде постојало генерално разумевање колико је заправо деструктивна владајућа идеологија. Према томе, нажалост, ствари ће, по свему судећи, прво морати да се много погоршају пре него што се поправе.
Корен трговине и индустријализације лежи у трговинској теорији Дејвида Рикарда (1817. године) која је редуцирала међународну трговину на размену квалитативно идентичних радних сати. До тада су све државе разумеле да је производни сектор кључан за производњу богатства. Запад је наставио са индустријализацијом, у највећој мери под утицајем теорије Фридриха Листа. Рикардов блеф је био с намером да убеди колоније да се могу обогатити снабдевајући сировинама своје отаџбине. Између 1945. и 1975. године, периода „транснационалног меркантилизма“, постојало је разумевање да се индустријализам мора проширити, и то је водило ка периоду најбржег раста у светској историји. Са тријумфализмом који је уследио након пада Берлинског зида, то разумевање је било изгубљено. Тренутно, Запад је – иронично – пао као жртва сопствене рикардијанске пропаганде и губи од Азије.
Да је постепена деиндустријализација – у корист сектора услуга – део економског развоја, већ је било препознато од стране Вилијама Петија (1623−1687), који је засновао ову теорију на својим опсервацијама Холандије током њеног златног доба. Ипак, тренутна деиндустријализација се или догодила прерано у националним развојима, као што је случај са Србијом и многим другим земљама, или је превелика и пребрза, као што је случај са Сједињеним Државама.
Да ли је излаз из кризе у повратку решењима старог доброг Кејнза? У Америци су пре неколико година монетарно подстакли потрошњу, председник Барак Обама је стотине милијарди, тако се тврди у Вашингтону, убризгао као подстицај привреди. Али зашто то није резултирало спектакуларним економским опоравком, као што је то било после 1929. године? Где су те силне милијарде завршиле − у банкама, џеповима потрошача? Која привреда је имала користи? Америчка, наравно, али можда још и кинеска…
– Масовно стварање ликвидности (читај − дуга), коју је свет одскора искусио, никада се раније у светској историји није догодило, где је нормалност била нека врста златног стандарда. Тако да кејнзијанска решења могу бити праћена неком врстом олакшица за дугове, вероватно сплета девалвације, отписа дугова и инфлације, где се можемо надати да ће уштеђевина обичног човека бити сачувана. Да је иницијални предлог за Кипар, такође да се конфискује новац малих штедиша, заиста био подржан од стране ЕУ, ММФ и европске Централне банке, то је био веома ружан сигнал свима у ЕУ, указујући да цео процес измиче контроли, да је неопходна политичка контрола жртвована зарад интереса банкара попут Марија Драгија. Драгијева идеја стварања огромних количина ликвидности у опадајућој економији, а у исто време одбијање да се дозволи инфлација је у својој самој суштини апсурдна негација укупне економске гравитације.
Уважени професоре, Ви дајете један преглед економских теорија и великана економске мисли, суочавајући њихово научно и стваралачко наслеђе са праксом: Дејвида Рикарда, Адама Смита, Карла Маркса, импресивног Фридриха Листа, Фон Хајека, Милтона Фридмана, Пола Кругмана… Иако савремени свет нема стрпљења и воље да се бави фундаменталним знањем, које нам Ви економске мислиоце препоручујете, било данас, било из економске историје? Са којих старих књига можда треба да обришемо прашину?
– Економисти би требало да буду вредновани на основу контекста у коме су писали. Ако, примера ради, препоруче да треба да носите кишобран, наравно да нећете послушати њихов савет ако се налазите усред Сахаре. Адам Смит је писао да Енглеској више није потребна протекција, и био је у праву. Рикардо је желео да унапреди енглеску индустрију појефтињењем рада. Тиме је препоручио да Енглеска престане са протекцијом агрикултуре. Ове идеје постају „погрешне“ онда када се примене у погрешном контексту. Фридрих Лист је у праву у свакој земљи која је лишена производње. Карл Маркс био је економиста који је разумео капитализам, тачно, као систем који се изнутра преокреће кроз нове технологије. Ако успемо да одвојимо економске анализе Маркса од политичких закључака његових наследника, открићемо да је конзервативни Јозеф Шумпетер преузео своју основну идеју капитализма од Маркса. Моји пријатељи марксисти који су читали трећи том „Капитала“ рекли су ми да тамо постоји добро разумевање финансијске кризе, исто као и код Рудолфа Хилфердинга.
Идеологије Хајека и Фридмана тешко је разумети ван контекста Хладног рата, иако је Хајек – ван своје роле хладноратног пропагандисте – такође и озбиљан економиста који је, примера ради, рекао свима онима којима је стало да прочитају оно што је написао да је тренутни евро-аранжман осуђен на пропаст. Нажалост, Пола Кругмана видим као економисту који је спреман да пролије претпоставке класичне економије само ако се ствари дешавају близу куће. На почетку своје каријере, током 1980-их, он је открио да растуће повратне делатности (индустрија) дају већу зараду, а опадајуће повратне активности (сировине) стварају сиромаштво, и чак је рекао да су неки класични економисти и Лењин били у праву. Са каријерне тачке гледишта, разумљиво је зашто је напустио ову линију истраживања, али је велики губитак за сиромашни свет када је наставио да пише само о горепоменутом порасту.
Уместо Адама Смита ја бих предложио његовог земљака из Шкотске, Џејмса Стјуарта (1713−1780), чији је рад из 1767. године о економији у многим аспектима – нпр. у разумевању технологије – много дубљи него Смитов каснији рад. Стјуарт је студирао у Немачкој и донео је теме континенталне економије, допуњујући енглеску опсесију трговином и разменом и њихово занемаривање производње и технологије.
У условима садашње кризе, мислим да је време да се вратимо норвешко-америчком економисти Торстену Веблену (1857−1929) и Енглезу Џону А. Хобсону (1858−1940).
Хобсон је био први који је видео непосредни ризик у смањеној потрошњи (хиперпродукцији) који ће погодити капитализам, а који сада поново видимо на Западу. Морало је проћи много времена пре него што су људи почели да слушају шта је он говорио, а Кејнз је након више година имао пристојности да му напише писмо извињења за ово. Хобсон је такође јасно видео болести империјализма. Сједињеним Државама и Европи данас је потребан један Џон Хобсон.
Како оцењујте стање у Вашој матичној економији у Норвешкој, која, гледано из наше перспективе, добро стоји? Норвешки оператер „Теленор“ је инвестирао у Србији, купио је једну од наших највећих мобилних телефонија. Занимљиво је да Ви показујете забринутост због богатства које је Норвешка стекла извозом нафте.
– Моја критика норвешког руковања нафтним новцем је да се превише гомила на финансијским тржиштима, а премало инвестира у надоградњу норвешке технолошке базе и инфраструктуре. Одобравам „Теленорове“ инвестиције у Србији, јер само мултинационалне компаније могу преживети у том послу. У идеалном свету симетричног капитализма, ове инвестиције би се одразиле на одговарајуће српске инвестиције у Норвешкој, али, нажалост, то није тип капитализма који ми имамо.
Многи указују да ће у наредним годинама економски развој бити забележен на простору Евроазије, у првом плану у земљама БРИК-а, Кини, Индији, Русији. Како то објаснити, имајући у виду да је тај велики простор доскора био доживљаван као место неразвијене инфраструктуре, демографских и социјалних проблема, потенцијала за етничке конфликте?
– Земље БРИК-а – нажалост, са могућим изузећем Русије – пратиле су стратегије које је у прошлости пратио Запад. Како Кина, тако и Индија имале су политике индустријализације на месту од краја 1940-их без прекида. Ове стратегије су јасно дуго времена укључивале превелики план а премало тржиште, али – како се може приметити у цртежу 3 – и постепено отварањеКине, Индије и Бразила за слободно-трговинске контрасте.Русија је поново доживела успон након катастрофалних 1990-их година, али са доста другачијом дистрибуцијом прихода и више социјалних проблема него раније.
Укратко: Кина ради оно што је Запад радио, док је Запад завршио верујући у сопствену пропаганду; није битно шта држава производи – било чипс од кромпира, било чип компјутера.
Молимо Вас за коментар економске ситуације у Србији, где је, после политичких промена 2000. године и уклањања Слободана Милошевића, спроведена Саксова шок-терапија: приватизација, дерегулација, радикална либерализација увоза, што је довело до истих негативних ефеката као и у другим земљама у којима је примењен овај неолиберални рецепт.
– Нажалост, одговор на ово питање је у тесној вези са одговором на претходно. Србија, као и остатак Источне Европе, подвргнута је истоветној шок-терапији и деиндустријализацији, као и Русија, а предводили су је исти гуруи – Џефри Сакс и Андерс Аслунд. Становници мањих латиноамеричких земаља генерално су имали виши стандард онда када су „све радили погрешно“ и штитили своје индустрије – него што имају сада, након што су усвојили предлоге Сакса, ММФ-а и Светске банке. Иста ствар показује се тачном и у многим државама Балкана и Југоисточне Европе. У неким земљама, као што је Литванија, око 20 процената популације је напустило земљу у, релативно,неколико година. Пре или касније, огромне грешке учињене од стране ових људи или институција – Светске банке и ММФ – биће препознате. Нисам сигуран да ли је за утеху што ће и Западна Европа и Сједињене Државе пасти као жртве идентичног пада у реалним зарадама.
На крају, уважени професоре, можете ли нам рећи нешто о односима и везама између норвешког и српског народа, као и о примерима пријатељства, којих је заиста било у односима наша два народа?
– Моја генерација и даље пати од мањка знања о Источној и Југоисточној Европи од времена Хладног рата. Сигуран сам да ће млађе генерације и њихова путовања поправити контакте. Односи између Србије и Норвешке су, на срећу, у великој мери поправљени делом само једне особе, Љубише Рајића, који је објаснио српску реалност норвешким новинама. Он заслужује велику почаст, а такође је и превео две моје књиге на српски језик.
