Деведесета годишњица смрти вође пролетаријата отворила полемику: од чега је 21. јануара 1924. године, умро Владимир Иљич. Пре Октобарске револуције од сифилиса је у Русији оболевало годишње по 60.000 људи.
Лењин и Надежда Крупска
И после девет деценија од смрти Владимира Иљича Лењина руски историчари, публицисти и новинари не престају да износе различите верзије од чега је умро вођа светског пролетаријата. Прошле недеље, тачније 21. јануара, навршило се 90 година од смрти Лењина па је то био повод да се поново копа по историјским и медицинским архивама. На питање да ли је Лењин умро од последица сифилиса или га је докрајчила склероза, јединственог одговора нема. Службени извештај патолога каже да је умро од последица склерозе, али опширни текстови које су објавили московски недељници „Аргумент и факти“ и „Агоњок“ сугеришу да је Лењин умро од последица својих младалачких сексуалних греха.
Руски познати професор, неуропатолог Василиј Крамер, је још у мају 1922. први поставио дијагнозу да Лењин све теже говори и креће се због зачепљења крвних судова на мозгу. Међутим, један број лекара је тражио друге узроке болести. У марту 1923. позвани су познати професори из Немачке и Швајцарске. Они су поставили Лењину другу дијагнозу – упала артерија као последица сифилиса! Лењина је прегледао и професор Алексеј Кожевников, искусни неуропатолог, али он у анализама крви није пронашао потврду дијагнозе колега из Немачке. Затим је Лењина прегледао и професор Михаил Авербах, један од угледнијих очних специјалиста. Ни он се није сложио да је Лењин тешко оболео због тобожњих последица сифилиса. Авербух није нашао никакве симптоме на оку које би потврдили да је Лељин боловао од сифилиса, болести која би могло да изазове промене крвних судова на мозгу.
Због чега се уопште сумњало да је Лењин био заражен сифилисом? Пре Октобарске револуције од те болести је у Русији оболевало годишње по 60.000 људи. Због тога су лекари често сумњали у сифилис чим би пацијент имао проблема са крвним судовима.
За многе историчаре је јако занимљиво питање где се Лењин могао заразити сифилисом када се зна да је водио готово аскетски живот и да му је револуција биле изнад свега. Добро је познато да је Лењин имао само једну супругу као и једну љубавницу. Револуционарка Надежда Крупска је била једина службена супруга Лењина. У јулу 1898. Надежда и Владимир су се венчали али занимљиво да нису носили прстење. Сведоци тог времена тврде да је Надежда била као девојка пријатна, дуге косе и беле пути. Историчари тврде да су Лењин и Крупска спавали у одвојеним собама. Лењин је од младости био зараженом револуцијом и једино га је она занимала.
Тек касније, у Паризу 1910. упознао се са револуционарком Инесом Арманд. Владимиру је било 39, а Инеси 35 година. Та малена Францускиња га је опчинила јер је била весела и волела је живот. На другој страни, Крупска је имала проблема са штитастом жлездом. Сведоци тог времена кажу да се Лењин бринуо о жени али оно мало сексуалних страсти усмеравао је ка Инеси Арманд. Све се сводило на флерт јер Лењин није ни помишљао на развод брака јер је сматрао да су међусобне симпатије са Инесом Арманд пролазне.
Инеса је била модерна жена тог доба и сматрала је да она треба да бира себи мушкарца, а не да чека како би је неко поклонио пажњу. На њену жалост, у том смислу, Лењин је био старомодан па због тога њихова веза није имала брачну перспективу. Али, ипак, интимна веза је трајала око пет година док је Лењин није прекинуо.
Све чешће Лењинове главобоље нису могли да умире руски лекари, па су у помоћ позвани они из западне Европе. Немачки професор Георг Клемперер је сматрао да Лењин има сталне главобоље због тровања оловом јер после атентата нису извађена оба зрна. Крајем августа 1918. за време говора радницима Михељсоновог завода на Лењина је пуцала Фани Каплан. Она је искористила непажњу телохранитеља па је пуцала у Лењина са растојања од три метра. Један метак му је само пробушио капут али је други погодио лево раме. Трећи метак оштетио му је врх левог плућног крила и зауставо се у врату. Из Немачке је стигао хирург Морис Борхард који је из врата извадио зрно али оно друго у рамену је било дубоко па није смео да га дира.
После тог атентата Лењин се све чешће жалио на главобоље, теже је говорио а у фебруару 1923. потпуно му је била парализована десна рука и нога. После тога су били позвани немачки лекари, професори Ферстер, Клемперер, Ноне, Минковски али и руски професори Осипов, Кожевников и Крамер.
Како пише недељник „Аргументи и факти“ лекари су разматрали више дијагноза, од епилепсије, болести Алцхајмера, мултипле склерозе, до тровања оловом.
Иља Збарски, син и асистент биолога Бориса Збарског, који је после смрти балсамовао Лењиново тело, сматрао је да су тешкоће које је имао Лењин последица сифилиса. Он сматра да је доказ такве дијагнозе и то да су у Москву позвани специјалисти из иностранства који су се бавили и проблемима сифилиса. И лекове које су преписивани Лењињу, давани су у то време оболелима од сифилиса.
Али лекари су после Лењинове смрти дали специјалну изјаву да нема трагова сифилиса. Народни комесар (министар) здравља Русије Николај Семашко, обратио се анатому-патологу Алексеју Абрикосову, који је касније постао академик, тражећи од њега да посвети посебну пажњу добијању доказа да нема трагова сифилиса како би се „сачувао светли лик вође пролетаријата“. Тако су тадашњи руководиоци хтели да се супроставе онима који су ширили гласине о Лењиновим гресима из младости. Касније је Лењинов мозак био пребачен у Институту за проучавање мозга, али се до нових сазнања око тога је ли настрадао од сифилиса или не – није дошло.
После Лењинове смрти сандук са његовим телом је пребачен 23. јануара у зграду синдиката у најстрожем центру Москве. У то време су на Црвеном тргу копали и правили импровизовани маузелеј вођи светског пролетаријата. Врло брзо маузолеј је постао својеврсна „мека“ комуниста, не само са простора Русије и касније СССР-а, већ целог света. А ауторитет који је међу левичарима имао Лењин никакве приче о сифилису нису могле да помраче.
Извор: Новости
