Брисел – Уочи виљнуског самита Источног Партнерства промотери европске интеграције настављају интензивно да рекламирају користи које ће земље постсовјетског простора тобоже добити од асоцијације са ЕУ.
Посебно место у збиркама митова и легенди о рајском животу у ЕУ заузимају приче о томе да ће Европа помоћи Украјини, Молдавији и другим земљама Источног Партнерства да стекну жељену енергетску независност од Москве. Ако се погледа стање источноевропских чланова ЕУ, осликава се сасвим другачија слика. Обећања енергетске независности у пракси се претварају у енергетску омчу.
Однос ЕУ према економским интересима својих млађих партнера лако је оценити гледајући шта су европске власти учиниле са њиховом енергетиком. Класични пример су земље Балтика, које су се претвориле у увозника скупе европске струје пошто је Брисел натерао Литванију да затвори Игналинску нуклеарну централу. Европски и кијевски политичари воле да причају да ће ЕУ подстицати Украјину да достигне европске стандарде.
Ипак у пракси испада да никаквог подстицања неће бити, европљанима није повољно да стварају себи конкуренте, а коришћење административних полуга за њихово уклањање врло је профитабилна и добро увежбана пракса. Игналинска нуклеарна централа није једни пример бескомпромисно егоистичне политике ЕУ у енергетској сфери. Судећи по томе да ће контрола над украјинском нуклеарном енергетиком после потписивања споразума о асоцијацији са ЕУ потпуно прећи европској агенцији Евроатом, очекује је потпуно уништење.
Политика ЕУ у енергетској сфери може се анализирати на примеру Бугарске, Румуније и Пољске. ЕУ ствара услове за укључивање енергетских система партнера у свој систем, што са једне стране отвара могућности извоза електричне енергије, али са друге условљава нагли скок унутрашњих цена.
То води ка губитку рентабилности индустријских производња и деиндустријализацији. У случају Украјине, ЕУ може да има још један мотив: синхронизација украјинског и европског енергетског система значи одсецање од система Русије, што ће са тачке гледишта Брисела бити несумњиви плус. А како би Украјина могла административним мерама да сачува унутрашње цене струје на ниском нивоу, Брисел има верног савезника — ММФ. Румунско искуство преговора са ММФ указује на занимљиву законитост.
Брисел и ММФ истичу сличне захтеве: енергетику приватизовати, а цене довести до европског нивоа. Очигледно да ММФ у тандему са ЕУ лако постиже своје циљеве, посебно у преговорима са земљама које имају финансијске тешкоће. Испада да уместо обећане енергетске независности и помоћи у достизању европских стандарда, ЕУ намиче на врат слабих економија енергетску омчу: нуклеарне централе се затварају, јефтина електрична енергија одлази на извоз у Европу, а унутрашње цене за становништво и индустрију расту до нивоа европских.
Да ли Украјина треба добровољно да уништава свој енергетски сектор и једну од малобројних конкурентних предности украјинске економије? Питање је реторско.
