АМЕРИЦИ ЈЕ ПОТРЕБНА ЈЕДИНСТВЕНА УКРАЈИНА КОЈА МОЖЕ ДА СЕ ИСКОРИСТИ КАО ПОЛАЗИШТЕ ЗА РАТ СА РУСИЈОМ
- Петар Порошенко је у Украјини – најјачи политичар и један од њених најбогатијих грађана. „Власник фабрика, новина, бродова”, уз то „бивши министар” (и то више пута). Али, битно је да је он најважнија креатура… нећу рећи Запада – него САД
- Може и да се замути и нови Кримски рат – не сада, али у оквиру Порошенковог мандата. Локални рат – да би се отклонила вероватноћа употребе руског нуклеарног оружја
- Могуће је и западно одустајање од ненуклеарног статуса Украјине ако Русија сама не преда Крим (у инаугурационом говору била је алузија на то)
- Да би се пробио у Донбас – Порошенко може да искористи само армију. Дакле, издаће наредбу.
- Према неким индиректним показатељима, руско руководство од фебруара озбиљно има у виду опасност од рата, при том блиског рата. Заправо, то је очигледно био главни разлог што смо ужурбано примили у свој састав Републику Крим. Околности на Црном мору биле би за нас веома тешке без Крима
- Подсетићам и да су Руси навикли да играју шах у којем су и снаге противника и њихова дејства на видику. Западни политичари играју покер у којем се по правилу обмана противника сматра за врлину и успех, а не за аморални чин
Пише: Андреј ПАРШЕВ, аутор књига о Русији и Америци
АМЕРИЦИ је потребна јединствена Украјина која може да се искористи као полазиште за рат са Русијом.
Ако се неко надао да ће се са инаугурацијом председника Петра Порошенка нешто покренути у бољем правцу, сигурно је погрешио.
Порошенко је – концентрисани Мајдан. Управо је Порошенко организовао и финансирао тај дуготрајни, вишестепени државни преврат трошећи дневно најмање милион долара.
Они наводни владари које смо до тада видели само су привремени „уметак”. Па није жалосни Турчинов одређивао дневни ред током последња ти месеца!
Сада је на сцену изашао главни корисник и нема никаквог основа да мења политику коју је раније спроводила привремена влада.
У овом тренутку он је у Украјини – најјачи политичар и један од њених најбогатијих грађана. „Власник фабрика, новина, бродова”, уз то „бивши министар” (и то више пута).
Али, битно је да је он најважнија креатура… нећу рећи Запада – него САД. А реални свет тако је уређен: расположење Америке – је најважнији тег политичке ваге. Они који га изгубе, губе имиџ (о томе ће се побринути светски медији), присталице, бизнис, власт, а можда и сам живот. У најмању руку, тако је било током последњих десет година.
Зато ће тај исти вектор политике остати и још ће се појачати.
Сем што је Порошенко добио извесну легитимност не само за украјинску војску (што је веома важно), него и у очима неких противника, он још поседује и личне квалитете који допуштају овакву тврдњу.
Као и многи богати људи, он је крајње самоуверен и презире људе који нису од нуле изградили свој положај у бизнису, односно, себе сматра паметнијим од сваког чиновника на било ком нивоу. А он има извесне разлоге за то: током последње године – он је успео да преокрене политичку комбинацију упркос свој руској политици и откуд да има поштовање према руским политичарима?
Он их познаје као свој џеп и као бивши министар иностраних послова и као „будући председник Украјине” – управо га је у том својству до недавно представљао руском естаблишменту наш амбасадор Михаил Зурабов.
„Украјинска политика” Русије је – једна од најсрамнијих страница у историји руске дипломатије и шире, спољне политике, то сада, заправо, нико и не покушава да негира. Ја чак и не видим браниоце супротне линије.
Тешко је рећи како се у његовом карактеру слажу умишљеност и крајња приврженост управо америчкој политици, али се некако слажу.
Можда он себе више повезује са САД него са Украјином.
Је ли неко очекивао да ће он признати вољу народа Крима? Не, неће признати. Зашто ће му то? Зашто ће то САД?
Никаква корист, а противника – Русију – може деценијама да држи окачену на удици, као што је то било са прибалтичким републикама за СССР (само сада нема деценија у резерви). А може и да се замути други Кримски рат – не сада, али у оквиру председничког мандата.
Локални рат – да би се отклонила вероватноћа употребе руског нуклеарног оружја.
Може се и одустати од ненуклеарног статуса Украјине ако Русија сама не преда Крим (у инаугурационом говору била је алузија на то).
Да ли ће признати референдум на Донбасу и прекинути „антитерористику операцију”? Е, опет – зашто би?
Америци је потребна јединствена Украјина, а не тако да тамо негде има енклава где би људи сами могли да одређују своју будућност на некаквим самоиницијативним референдумима.
Много је теже искористити федеративну Украјину него унитарну (да мало фантазирамо) у будућем рату против Русије. А тада више неће бити важно што је већи део становништва Украјине – проруски.
То смо већ учили: у хрпама немачких лешева под Стаљинградом било је половина оних који су некада гласали за комунисте и социјал-демократе… И за све друге циљеве унитарна Украјина много је удобнија од федеративне (са правом на самоопредељење, наравно).
Зато ће Порошенко признати власти Донбаса макар као страну за преговоре само када ситуација за њега буде катастрофална – рецимо, ако тенкови ДНР буду близу Кијева или ако „Газпром” прекине да га субвенционише (прва ситуација је више вероватна).
Порошенко има слабе тачке. Он нема и не може да има бројну партију коју је имао, на пример, Хитлер. Не њега лично, него политику коју он персонификује, не прихвата већи део становника Украјине. Заправо, за то је и био потребан Мајдан: он није имао наде да ће победити на изборима 2015. године.
За њега је гласало више од 9 милиона бирача – према коначним подацима ЦИК, а реално има разлога да се сматра да је мало више од 6. Подршка је мала, али то Порошенка мало брине: неколико година функционисала је „наранџаста” влада, нимало легитимнија.
Одобрење енглеске краљице за такве личности много је веће од мишљења тамо некаквог становништва.
Најслабија тачка Порошенка – земља под његовим вођством нема економску перспективу. Њему економски помаже, а изгледа и да намерава да настави то племенито дело, само „Газпром” (ово није насртај на „Газпром”, него медицинска чињеница).
Оно што дају са Запада – то су кредити за сервисирање кредита и реално никаква помоћ. Чак и ако западни банкари опросте Украјини спољне дугове (то није немогуће), Украјина троши више него што зарађује.
То је један од аргумента зашто не треба пустити Донбас: његов новац очајнички је потребан Кијеву. Али, вероватно није главни: Запад разуме да ће евро-асоцијација оштетити економију, али наставља да у њу увлачи Украјину.
Плашим се да то значи само једно: Украјина је потребно за нешто друго, а не за стварање раскошног излога ЕУ на истоку, и потребна је не задуго, не дугорочно. Зато то слабо место, можда, и није тако важно.
Наравно, важно је то да мирољубиви народ Украјине – не жели да ратује како на Западу, тако и на Истоку. У извесном смислу украјинско друштво – јесте руско, али мирољубиво, које није прошло кроз ратове 1990-их и 2000-их година.
Често се жале да у армији Југоистока има мало добровољаца – Украјинаца. Тако их, према признању посланика Раде, у трупама хунте сада, заправо, скоро и нема,– мање од 1000, свих заједно – и легендарних и несаломивих „десних сектороваца” (нешто се не виде у последње време) и Љашкових бојовника. Данашња национална гарда – то су они под уговором и регрути.
Нажалост, армија је таква структура у којој сваки елеменат може да има неко своје мишљење, али он чини оно што нареде. Један од пилота хеликоптера који је изгорео изнад Славјанска био је родом из Славјанска… А биће да је то радио по наредби Порошенка.
Зато, да би се пробио на Донбас и да би се тамо одржали некакви избори или референдум (како Американци обично раде, примери – Ирак и Авганистан), Порошенко може да искористи само армију. Дакле, издаће наредбу.
До сада украјинска армија није увођена у офанзиву без обзира на мноштво саопштења о супротном. За сада су „Град”, тенкови и авиони коришћени појединачно – а њих је стотине јединица и стотине вагона муниције.
Њиховом применом број жртава повећаће се хиљадоструко, народна одбрана неће одржати позиције, а партизански рат није могућ у Донбасу.
Према томе, председник Централно-Западне Украјине озбиљно је расположен да уради свој део посла, а то се не односи само на Донбас.
Американци као и крокодили немају кретање уназад, а да дају, чак и део онога што сматрају за законит плен, није у њиховим правилима. Само, важно је схватити да Украјина сама по себи за њих није важна.
Због тога: дати Порошенку да учини оно што је обећао приликом ступања на дужност – биће тежак пораз за Русију.
За нас наступа страшно време. Али, то време је већ дошло за оне хиљаде удовица и сирочади Украјине и Русије који су већ изгубили јединог храниоца и већ се нашли усред рата.
Према неким индиректним показатељима, руско руководство од фебруара озбиљно има у виду опасност од рата, при том блиског рата.
Заправо, то је очигледно био главни разлог што смо ужурбано примили у свој састав Републику Крим. Околности на Црном мору биле би за нас веома тешке без Крима, а у Украјини би могла да се за неколико месеци потпуно формира ударна група НАТО трупа.
Иако су западни лидери говорили и говоре да у украјинској кризи војне мере са њихове стране нису могуће, они могу једноставно и да обмањују.
Петар Порошенко и Барак Обама
Подсећам да су Руси навикли да играју шах у којем су и снаге противника и њихова дејства на видику. Западни политичари играју покер у којем се по правилу обмана противника сматра за врлину и успех, а не за аморални чин.
Превела
Ксенија Трајковић
Извор: Факти.рс
