Милан Јовановић из дробњачког села Петњица био је један од неколико хиљада црногорских добровољаца у руско-јапанском рату вођеном 1904-05. године. Тадашњу позицију Краљевине Црне Горе император Николај I окарактерисао је следећим ријечима: “Црна Гора је једини искрени савезник Русије“.
Након пораза флоте адмирала Зиновија Рождвественског код Цушиме, Милан Јовановић је одлучио да остане у царској Русији. Настанио се у околини Оренбурга, гдје је засновао породицу и тридесетих година прошлог вијека завршио свој животни вијек. Миланови потомци наставили су да живе на територији Русије, односно СССР-а.
Стотину десет година касније, Црна Гора постала је званичан кандидат за чланство у према данашњој Русији непријатељски настројеном војном савезу, а наши војници славу црногорског оружја и јунаштва проносе стражарећи у НАТО базама по Авганистану. Праунук Милана Јовановића недавно је посјетио Србију, гдје је примљен са великом дободошлицом. Да је којим случајем пожелио да посјети родну груду свог прадједа, од црногорског граничног полицајца добио би отприлике следећи одговор: „Господине Рогозин, Ви се налазите на листи санкција које наша поносна, демократска и независна Влада Црне Горе, нашег пресвијетлог премијера Мила Ђукановића увела вашој држави. Посебан члан тих санкције експлицитно вам забрањује посјету вашој ђедовини.“
Данашња држава Црна Гора заиста јесте независна, али чини се искључиво од свог аутентичног идентитета, историје, традиције, универзалиних моралних норми, а можда понајвише од здравог разума. Не једном, већ неколико пута, током последњих двије године, влада премијера Ђукановића увела је неколико пакета санкција према Русији, нашем највећем историјском пријатељу и заштитнику, земљи чије су донације представљале половину државног буџета Краљевине и књажевине Црне Горе, земљи чијим је донацијама и већински отписаним кредитима набављена модерна опрема за црногорску војску. Без овог оружја не би било ни величанствених побједа у ослободилачким (1877-78) и балканским ратовима. Без подршке руских царева не би било раздвајања свјетовне и духовне власти у вријеме књаза Данила, односно међунароног признања на Берлинском конгресу.
Чак ни премиса да историју и морал треба претпоставити тренутном стратешком и економском интересу, не може оправдати Ђукановићеве санкције према Русији. Четврт вијека дуга владавина Мила Ђукановића, приходе од туризма оставила је као једини здрав новац који се уноси у домаће економске токове, а најбројнији и најквалитетнији туристи са становишта потрошње потрошње по подацима наше Националне туристичке организације, долазе управо са територије Руске федерације. Руски грађани били су највећи купци некретнина на нашем приморју и основни генератор грађевинског бума од 2005-10.
Ђукановићева влада ни према ССП споразуму потписаним са ЕУ, све до момента евентуланог пуноправног чланства није била обавезна на увођење санкција према Русији. Штавише овај потез зачудио је и самог Митију Дробнича, представника ЕУ у Црној Гори.
Дакле у суштинском смислу, врхунац дејства ових бизарних санкција достиже се у забрани потпредсједнику руске владе Дмитрију Рогозину да посјети отаџбину свог прадједа. Стога са правом можемо рећи да санкције Владе Мила Ђукановића према Русији представљају један ритуалан чин, лишен сваког обзира, морала и разума, срачунат да САД пружи малу комезацију за низ геополитичких пораза које су претрпјели последњих година на разним странама свијета.
Ријечима: “Жао ми је због свега што се дешава у Црној Гори. Они ће због тога зажалити. Не народ, него мала група људи која доноси одлуке.“, Дмитри Рогозин прокоментарисао је актуелну ситуацију у отаџбини свог прадједа. Ђукановићева влада која се ритуалним санкцијама Русији покушава додворити САД, на констатацију Рогозина одговорили су следећим ставом да се о овом питању води: “свеобухватни и садржајни дијалог у црногорском друштву“ и “да су стога неистините изјаве да одлуке доноси мали број људи’’. Колико је овај дијалог “свеобухватан и отворен“ показује монитирниг који је организација “Не у рат, не у НАТО“ спровела на примјеру тзв. јавног сервиса РТЦГ током септембра, октобра и децембра, који је показао да је 91% емитованог садржаја позитивно говорио о евентуалном приступању НАТО пакту, 2 % неутрално, 7% негативно. Штавише да ико у Влади Црне Горе озбиљно схвата резултате анкета у којима се помиње раст подршке, од расписвања народног референдума не би бјежали као ђаво од крста.
Немогућност да на референдуму за НАТО, остваре позитиван резултат представља први озбиљан знак слабости режима Мила Ђукановића у последњој деценији и упућује на његову рањивост на следећим изборима. Некако, као да се у ваздуху осјећа скори крај двадесетпетогодишње тираније Мила Ђукановића, током које је уништена комплетна економија, незапосленост доведена на ниво од близу 50%, полтронство окторисано као основна мјера друштвеног успјеха, тираније која је у резолуцији Гос Думе РФ означена као “црна мрља у 300 година дугим руско-црногорским односима“.
Тиранија која је за само четврт вијека успјела да негира и обесмисли 10 вјекова славне црногорске историје, није искључено да можда не дочека ни следећи Савиндан, званичну школску славу у Краљевини Црној Гори.
ИН4С
