Заоставштина Муамера Гадафија: Пијаћа вода из Сахаре за жедне либијске градове и земљу. Да ли је преврат изведен због „белог“, колико и због „црног злата“?
ИЗА сваког вође остане понешто, па и ако га у делу света сматрају злочинцем и тиранином, на крају морају да признају ту ноторну чињеницу.
Најцрњи међу људима о којима су нас учили – Хитлер – оставио је Немцима, рецимо, мрежу ауто-путева.
Румунима је Чаушеску завештао канал Дунав – Црно море, али (за разлику од Тита) и престонички метро.
За Гадафија су на Западу свашта говорили, али не могу да порекну да је имао добру вољу да нахрани и напоји свој народ.
А горепоменуто у пустињској земљи каква је Либија уопште није лако. Још ако је земља заостала, толико да пре шест деценија, док стиче независност, у њој има неколико десетина дипломаца а сваки двадесети становник је слеп услед болештина, задатак је готово немогућа мисија. Пуковник Гадафи зато је одлучио да потроши огроман новац (зарађен од нафте) и да направи велику вештачку реку, која тече – испод земље.
Гадафи је заустављен у својој намери, допола обављеног посла. Јесте направио нешто што је највеће на свету – систем подземних цеви од 2.820 километара – али највећи систем за наводњавање на планети није успео да заврши, због објективних околности: убили су га.
Покојни пуковник означио је подземну реку осмим светским чудом. Она, из великог подземног језера испод Сахаре, допрема 6,5 милиона пијаће воде дневно до Триполија, Бенгазија, Сирта и других места, која су у Либији готово сва груписана дуж медитеранске обале. Раније је слана морска вода често продирала у артешке бунаре. Народ у Триполију може да пије здраву сахарску воду од 1996. године (странци, додуше, углавном пију флаширану, мада тако углавном чине и код куће).
Велика вештачка река је, дакле, била животни пројекат Муамера Гадафија. Градња је почела 1984. и на њу је, како се процењује, утрошено више од 25 милијарди долара. Реку чини на хиљаде километара бетонских цеви пречника четири метра, укопаних под пустињски песак да би се спречило да вода испари.
Бомбардујући претпрошлог лета Либију, НАТО-авиони су код Бреге погодили и једну од фабрика за производњу „речних“ цеви. НАТО је тврдио да је тамо било ускладиштено оружје.
Осим да напаја народ водом, требало је да вештачка река, према Гадафијевој визији, учини Либију независном од увоза хране: циљ је био, како је говорио пуковник, да њена територија буде зелена као национална застава Џамахирије. У међувремену је, међутим, после преврата 2011. године и та застава промењена.
Пуковник је 1991. године овако говорио о свом мега-пројекту: „После овог остварења, америчке претње према Либији биће удвостручене. Сједињене Државе ће смишљати оправдања, али ће њихов главни циљ бити да спрече ово постигнуће, да би народ Либије држали под стегом“.
Већ је постала досадна теза да ће се у будућности ратови водити за воду. Да ли је Гадафи морао да оде због „белог“ колико и због „црног злата“? Иронијом судбине, на југу Либије су, педесетих година, велике залихе воде пронађене испод површине земље – током потраге за нафтом.
(Новости)
