ЗАГРЕБ – Каријеру Јосефа Рацингера, историчари неће вредновати кроз осам година колико је провео на челу Ватикана као папа Бенедикт XВИ, већ кроз 24 године префектуре у Конгрегацији за наук вере, познатије као “Света инквизиција”.
Конгрегација за наук вере најстарија је административна јединица папинске државе. Кроз векове неколико пута мењала име, а широј јавности је најпознатија кроз колоквијални назив који ју је пратио у 16. веку “Света инквизиција”.
Ова чињеница била би само занимљив куриозитет да се Рацингер као префект Конгрегације за наук вере није понашао као “велики инквизитор”.
За префекта Конгрегације, Рацингера је именовао папа Јован Павле ИИ 1981. године, а на тој функцији остао је до 2005. када је постао први човек Ватикана.
Међу Рацингеровим дужностима као префекта Конгрегације било је и спровођење истрага о оптужбама за педофилију унутар цркве. “Истраге” у овом случају значиле су заташкавање педофилских афера. Да је Рацингер знао и свесно прикривао педофилске скандале, најбоље свједочи писмо које је у мају 2001. године написао и послао свим католичким бискупима.
Писмо није било намијењено “световној јавности”, али до ње је ипак дошло 2005. године захваљујући Џејмију Доварду, новинару британског Обзервера, подлисту дневника Гардијан.
У допису Рацингер тврди да истрага педофилских злочина које је починио клер нису у надлежности полиције, већ искључиво цркве.
Рацингер је закључио да његова канцеларија, која је надлежна за истрагу педофилских афера, има право да прикупљене доказе држи у тајности и до десет година након што жртва свештеничког злостављања постаје пунолетна.
Све кардинале, којима је писмо послато Рацингер је упозорио да ће бити суочени са жестоким санкцијама уколико педофилију пријаве цивилним властима.
Истраге о педофилији, написао је тада Рацингер, морају се спроводити у строгој тајности коју су сви чланови цркве дужни поштовати као строгу тајну канцеларије Свете столице, и то под претњом екскомуникације.
С друге стране, кажњавање свештеника педофила екскомуникацијом није била устаљена пракса. Најстрожа црквена казна није резервисана за оне који крше закон, већ за оне који се дрзну да о томе јавно проговоре.
Постоје и случајеви у којима је Рацингер врло директно прикривао педофилске скандале.
Најпознатији такав случај тиче се Марсала Макиејла, оснивача екстремно конзервативне црквене канцеларије Христова легија.
Масијел је био врло близак папи Јовану Павлу ИИ, који га је доживљавао као једног од најближих саветника и хвалио као позитиван утицај на младе.
Није некадашњем папи притом било нимало важно што је Масиел био склон сексуалном злостављању малолетних дечака.
Дуго његовим жртвама требало да се охрабре и одлуче да пријаве педофила с добрим везама у самом врху Ватикана. Учинили су то тек као старији људи, крајем 1994. године.
Девет Масијелових жртава најпре се обратило судовима у Ватикану, наивно сматрајући да ће наићи на подршку врха католичке цркве. Они су писмено упозорили рацингера на Масијелове злочине.
Одговор који су добили био је крајње циничан: “Масијел је за цркву направио превише добрих ствари да би могао да буде прогањен, а у осталом то је врло осетљиво питање”.
Свештеник у Ватикану Алберто Атиеу, касније је тврдио да су то дословно биле Рацингерове речи.
Масијелове жртве у међувремену су са својим оптужбама изашле и у јавност, па је Рацингер везано за ову “осетљиву тему” морао одговарати и на питања новинара.
Није показао ништа више пијетета за жртве. “Не можете судити тако блиском папином пријатељу какав је Марсиал Масиел”, гласио је тада Рацингеров одговор.
Мрачна прошлост Рацингера је на крају сустигла. Управо за његовог папинства се црква нашла под најжешћим ударом због педофилских афера које су широм света почеле излазити на видело.
Овако је то 2010. године срочио Рацингеров вероватно највећи медијски критичар, преминули Кристофер Хиченс:
“Плод ове дуготрајне кампање прикривања је то што на челу цркве имамо медиокритетног баварског бирократу који је једном био задужен за заташкавање најодвратнијих злочина, а чија неспособност у том послу га данас разоткрива као човека лично и професионално одговорног за омогућавање читавог низа прљавих злочиначких активности.
“Рацингер сам по себи можда јесте баналан, али читава његова каријере обележена је смрадом зла”, написао је Хиченс.
