Пише: Ромео-Никола Поповић
Недавне победе Сиријске арапске армије (САА) у јужним и југозападним провинцијама, а посебно преузимање контроле над Ал-Кусаиром, градом у непосредној близини границе са Либаном, довеле су до стварања нове војно-политичке реалности не само у Сирији, већ и у региону. Упркос веома важној победи, како војној, тако и психолошко-пропагандној, у стратешки важном граду Ал-Кусаир, посао за сиријске снаге безбедности још ни изблиза није завршен. Пре извесног времена су упућена велика појачања према граду Алепу на северу земље, како би се неутралисало најјаче упориште побуњеника у Сирији. Поред новопристиглих двадесетак хиљада сиријских војника, своје учешће у борбама за Алепо су „пријавили“ и припадници Хезболаха и ирачких шиитских милиција.
Операција названа „Северна олуја“ већ је започела борбама за контролу околних градова и насеља, као и путних праваца, како би се потпуно изоловале све милитантне групе у до пре две године највећем и најбогатијем граду у Сирији. Асад је одлучио да максимално искористи повољну ситуацију насталу сламањем отпора побуњеника и исламиста у Ал-Кусаиру, али и шокираност и неодлучност побуњеника и њихових спонзора, како би покушао да деблокира и поврати Алепо под пуну контролу владе у Дамаску у што краћем року. Уколико се операција успешно оконча, побуњеницима би се нанео ударац од кога се више не би могли опоравити, а тада не би помогли ни ваздушни напади НАТО снага. Самим тим би борбе у Сирији ушле у завршну фазу у којој би САА до краја године поново успоставила контролу можда и над 90% сопствене територије. Шта се то догодило у последњих 6 месеци у Сирији што је омогућило Асаду да на овакав начин преокрене ситуацију на терену у своју корист?
Серије успеха сиријске војске у 2013. години су резултат темељне и систематске промене стратегије Асадових генерала. Крајем 2012. године, многи аналитичари су очекивали релативно брзи пад Алепа и Дамаска и следствени „одлазак са власти“ сиријског председника Башара ел-Асада и његове БААС партије. Како и не би, након поражавајућих пребега многих министара (чак и премијера), генерала и војника на страну побуњеника и исламиста, више се спекулисало о томе ко ће први понудити азил председнику Асаду, Иран или Русија. Суочена са значајним осипањем сопствених редова и развученим снагама широм Сирије, САА је успела да се у врло кратком року регрупише, попуни редове, концентрише снаге и на више праваца изврши успешне нападе на положаје побуњеника. Како је то могуће?
Сигурно је да је војска сачувала одређене капацитете (Републиканска гарда), тзв. тврдо језгро, али тешко да би то било довољно за тако брзу трансформацију. Највећу помоћ Сирија је добила од Техерана. Елитне иранске Кудс снаге потпомогнуте бројним војним специјалистима и саветницима, уз стварање НДФ (Националне одбрамбене снаге) и мобилизацију либанског Хезболаха дали су онај потребни ветар у леђа званичном Дамаску. Поред својих шиитских савезника, Асад је могао да рачуна на још једног моћног заштитника, Руску Федерацију. Захваљујући блокирању нових резолуција СБ УН које се тичу успостављања зоне забране летења над Сиријом, али и директној помоћи, како хуманитарној, тако и војно-техничкој, Асад је добио неопходан предах, а Москва је свима ставила до знања да је Сирија руски стратешки приоритет на Блиском истоку и да Русију по овом питању нико не сме да игнорише. О томе сведочи и континуирано присуство руских ратних бродова уз сиријске обале.
Оно што је посебно шокирало све од Ријада до Вашингтона је, истина стидљиво, укључивање Багдада у сиријски сукоб, али не на страни исламиста. Ирачки премијер Нури ал-Малики је распоредио ирачке војно-безбедносне снаге на границу са Сиријом, пресецајући побуњеничке путеве снабдевања. Побуњеници, пре свега припадници Ал-Нусра фронта, безуспешно покушавају да пробију блокаду директним нападима на ирачке снаге безбедности. Истовремено, паравојне формације ирачких шиита из јужног Ирака већ су стигле у Сирију да потпомогну Асадове ратне напоре.
Овако значајан развој догађаја у региону забринуо је иницијаторе крвавог сиријског рата из Ријада, Дохе, Вашингтона, Париза. Ствари су кренуле супротно од жељеног тока, ствара се чвршћа осовина Техеран-Багдад-Дамаск, која би уз либански Хезболах могла не само да забележи кључне победе и победоносно приведе рат крају у најскорије време, већ и да војно и политички загосподари добрим делом Блиског истока. Шокирана је и опозиција у Либану па и сам Израел, чије би позиције у региону после могуће Асадове победе, због Хезболаха могле бити додатно угрожене. Оваквом развоју догађаја кумовали су и сами побуњеници/исламисти/плаћеници и њихова разједињеност, суровост, искључивост и константно силеџијство према цивилном становништву. Данас управо представници побуњеника и њихових ментора беже од преговора, јер се зна ко тренутно држи адуте у рукама.
Досадашњи уздржани став и изјаве америчког председника Барака Хусеина Обаме могле су се, с обзиром на развој ситуације, схватити као америчко прање руку од Сирије, али његова одлука да постави Сузан Рајс на место саветника за националну безбедност, а Саманту Пауер на место америчког амбасадора при СБ УН, довољно говори о скривеним намерама администрације у Вашингтону. О чему се заправо ради? Сузан Рајс и Саманта Пауер, заједно са Хилари Клинтон су у Вашингтону познатије као „три грације хуманитарних интервенција“ па је очигледно чиме ће се две дотичне даме бавити и какву ће политику заступати на тако значајним позицијама у америчкој администрацији. Стратегија изазивања контролисаног хаоса, од милоште названа „арапско пролеће“, коју Вашингтон примењује последњих година на Блиском истоку, наишла је на снажан отпор у Сирији. Барак Обама не жели директан сукоб са Москвом, међутим амерички „извођачи радова на терену“, очигледно нису били у стању да самостално заврше посао као што је то био случај са Либијом. Чак је и Израел мало ублажио реторику након директних упозорења из Москве.
У четвртак, 13.јуна, амерички председник је подлегао притисцима и донео одлуку о директном ангажовању САД у сиријском конфликту на страни побуњеника, због назови-доказа о употреби бојних отрова. Ангажовање ће подразумевати наоружавање побуњеника, као и једнострано успостављање зона забране летења, које ће по свом обиму наводно бити ограничено. За ту прилику је Пентагон још пре недељу-две пребацио у Јордан 1.000 маринаца, ПВО системе Патриот и непознат број авиона Ф-16. Овакав развој догађаја сведочи да је Пентагон проценио да је „враг однео шалу“ и да су побуњеници у расулу. Обама је морао да пресече: или ће дићи руке од Сирије или ће повећати улог, а самим тим и ризик да својим ангажовањем САД изазову проширење сиријског сукоба на цео регион.
Чињенице су јасне, Вашингтон не жели да дозволи „пораз“ у Сирији, Москва не сме себи дозволити губитак Дамаска, а Техеран мора по сваку цену да задржи Асада на власти. Земље Заливског већа сарадње (С. Арабија, Катар, УАЕ и друге) су већ максимално ангажоване у рушењу Асада, а Израел је већ показао какав је његов интерес у сиријском сукобу. Турски премијер Реџеп Тајип Ердоган је захваљујући сопственој лошој процени и наговарањима са стране увукао Турску у сиријски живи песак, што му се ових дана обија о главу широм земље по највећим турским градовима. Последња ствар о којој влада у Анкари ових дана размишља је ситуација у Сирији.
Дакле, табла је постављена, све фигуре су коначно ту и почели су да се повлаче први озбиљни потези. Очекује се да Москва адекватно одговори на изазов и Путин ће морати да пресече. Можда ће сада послати ПВО системе С-300 у Сирију, можда и сопствене снаге за подршку бази у Тартусу. Као већ искусан светски покераш, Вашингтон је подигао улог, остаје да се види да ли блефира или не. Међутим, велико је питање колико далеко је Путин спреман да иде у конфронтацији са САД и да ли је у међувремену постигнут неки договор са Вашингтоном, који би представљао двосекли мач за Русију. Не треба унапред искључивати чак ни евентуалну америчку понуду изрежираног распада Сирије на више мањих држава по угледу на бившу СФРЈ, за шта се залажу неки западни експерти. Колико год оваква теорија невероватно звучала, где има дима, има и ватре.
.jpg)
Планери у Техерану су вероватно предвидели могућност оваквог развоја догађаја, а имали су сасвим довољно времена да припреме одређене противмере. Иран сигурно неће напустити свог савезника у Сирији, ангажовани су Хезболах, ирачке шиитске милиције, иранске Кудс снаге, војни саветници… Међутим, велико је питање колико ће Техеран бити у стању да помогне Асаду, ако САД покушају да уведу зоне забране летења. Једна од тих зона ће сигурно бити успостављена на крајњем истоку земље према граници са Ираком, како би се блокирао сав ваздушни саобраћај између Дамаска и Техерана. Тиме би Ирану била значајно умањена могућност снабдевања својих савезника у Сирији и Либану. Техерану ће остати једино копнена веза преко јужног Ирака, а за то ће бити потребна дозвола премијера ал-Маликија, који ће се наћи под великим притиском САД. Тешко је проценити како ће и да ли ће Техеран војно одреаговати на улазак САД у рат у Сирији, Иран је био и остао велика непознаница.
Асадова процена да треба пожурити са операцијама чишћења терена од исламиста се показала потпуно исправном. Свако чекање је контрапродуктивно. Вашингтон ће применити добро опробану тактику застрашивања, како би поколебао званични Дамаск и добио у времену, али Асад није сам, има моћне савезнике и то компликује целу ствар. Да би умањио пажњу домаће и светске јавности на аферу масовног шпијунирања сопствених грађана, Барак Обама је донео одлуку која ће се по ко зна који пут показати као погрешна, иако би она вероватно била донета пре или касније. Афера је само убрзала ствари, лоби произвођача оружја је сувише јак у Вашингтону. Иако би „Северна олуја“ могла означити коначан слом побуњеника и вратити некакву стабилност Сирији и региону, потези које вуче Вашингтон не говоре о скором крају рата, већ прете да сиријска трагедија прерасте у највећи сукоб кога је Блиски исток видео у последњих пола века.
