Ретко се догађало да Средњи Исток буде толико запетљан као сада. Не само да је тај регион политички узбурканији него претходних деценија и да су све устаљене сигурности стављене под знак питања услед неочекиваних заокрета и променљивих савезништава, него је и количина новости знатно порасла. Нови медији и нове слободе порађају све више информација и све шири дијапазон гледишта – и још се све то филтрира кроз неке калеидоскопске призме чији се углови стално мењају, као и кроз разне уобразиље, предрасуде, смишљене дезинформације и пропаганду. Људи тог региона чезну за једноставнијом и јаснијом сликом – само да се нађе неки свеобухватни одговор на оно велико и хитно питање: „Зашто смо у оваквом сосу?“
Многи у Египту сматрају да такав одговор постоји. Дају отприлике овакво објашњење: Западне силе, на челу са Америком, остварују свој дуготрајни циљ поделе и слабљења арапског и муслиманског света. Та теорија каже да се прва фаза плана одиграла у Ираку, где су Американци постигли двоструки циљ тиме што су уништили једну моћну арапску војску и зачели грађански рат, посејавши раздор међу сунитима и шиитима – што је изазвало расцепе широм целог региона.
Умешаност Запада је такође сломила Судан на двоје, одвојивши новостворену јужну непријатељску државу од арапског и муслиманског севера.
Друга фаза је започела западњачким финансирањем револуционарних покрета састављених од Интернет-активиста, невладиних организација и агитатора за људска права, чије је подривачко деловање помогло да се излегне Арапско пролеће. Како су један за другим падали арапски режими, тако су у то ускакале западне силе са циљем да још више увећају неред.
У Либији су бомбе НАТО-а уништиле још једну арапску армију, док је западно оружје снабдевало ривалске милиције које су рашчеречиле и оно што је преостало од либијске државе.
План за Сирију јесте био различит – али подједнако разоран. Западне силе су охрабриле становништво да се побуни, али уместо да потпомогну победу над режимом – оне су на капљице снабдевале опозицију са таман толико муниције да одрже језив грађански рат. Резултат је био уништење још једне арапске војске, стварање огромне хуманитарне катастрофе, продубљавање верског расцепа и “вађење црева и органа“ следеће арапске државе.
Присталице те теорије тврде да је коначни циљ сам Египат – најмногобројнија, стратешки најважнија и културно утицајна арапска држава. Успевши у обарању Хоснија Мубарака у 2011. години, западни агенти су подстакли трвења између муслимана и хришћана. Америка је тајно сковала савез са Муслиманском браћом, у нади да ће ови – када дођу на власт, потчинити египатску војску. У ствари, Американци су, наводно, планирали да користе Муслиманску браћу као клин за поткопавање влада, и смањивање интелектуалног, научног и економског прогреса у целом региону.
Али, у јуну ове године, египатски народ се дигао да спречи тај план, свргавајући председника Мухамеда Морсија и његову клику Муслиманске браће, па ће сада под руководством војне команде, и уз подршку богатих арапских заливских држава, Египат стати на чело препорода арапске моћи.
Међу онима који верују у ову велику теорију завере, постоје разлике – нарочито у односу на мотиве Запада. За неке од њих је јасно да се ту очигледно све ради о Израелу, чији западни савезници појединачно – један за другим – гуше његове потенцијалне арапске супарнике. Други гледају баш на Америку, као на главног завереника, чији је циљ да под својом контролом држи читав свет.
Већини западњака ово може звучати апсурдно. Међутим, сама једноставност ове шеме чини да је она на неки чудан начин прихватљива људима који живе посред уништавајућег политичког потреса. У разговорима са овим дописником, о суштини ове јединствене теорије средњоисточне политичке завере, са уверењем су говорили многи – од неког непознатог возача таксија до високо плаћеног финансијског саветника, од студената универзитета до туристичких функционера и владиних чиновника. Осим тога, ако је судити по чланцима у египатским новинама, за које се добро зна да преносе “бубице“ убачене из безбедносних агенција, или из интервјуа са пензионисаним функционерима тих агенција, чини се да је и египатски безбедносни апарат потпуно прожет тим теоријама.
Иронија лежи у томе да, ако би се само нешто у детаљима приче изменило, та теорија о великом и злом западњачком плану звучи невероватно познато. Она је скоро истоветна са ранијим дуготрајним вајкањем Муслиманске браће и осталих њихових исламистичких сапутника о томе како су и сами били жртве безбедносног апарата.
