У историји наших односа са суседном Грузијом види се аналогија са балканским догађајима. Али Абхазија није Косово. Абхазија и Србија су подвргнуте истој агресији.
Председник РФ Владимир Путин и председник Абхазије Раул Хаџимба потписали су уговор о савезништву и стратешком партнерству две државе.
Занимљиво је да после повратка Крима у састав РФ, абхаски форуми су почели да брује, разматрајући питање – треба ли да очекујемо припајање? Тачке гледишта су тамо биле различите: према мишљењу присталица интеграције, то би могло да подигне стандард становника Абхазије, према мишљењу противника, то прети губитком абхаског идентитета. У разматрањима је недостајала само једна опција – повратак у „загрљај“ Грузије, после догађаја с почетка 90-их, и наравно, 2008. године.
Тако споразум потписан 24. новембра у Сочију између Русије и Абхазије, као прво, још једном доказује да никаквих „грабљивих“ намера Москва нема, а као друго, нећемо заборавити да овде, у Сочију, само у мају 2013. године, сличан документ (назван Декларација о стратешком партнерству) потписали су председници Русије и Србије. О паралелама између Абхазије и Србије, стрпљењу и контурама безбедности разговарамо са Виталијем Лабахуом, председником Фонда за допринос развоју Републике Абхазије.
Господине Лабахуа, у споразуму о стратешком партнерству између Москве и Сухума хтели бисмо да издвојимо два правца: јачање међународних веза Абхазије и одбрану у случају интервенције. Од средстава РФ ће бити изведена модернизација абхаске армије. Са чим је везано такво јачање моћи?
Грузија се није растала од реваншистичких расположења и наставља агресивну политику. Ми морамо да трошимо огромне ресурсе за осигурање сопствене безбедности, тим пре што сусед тражи снажне војне савезнике преко океана. То смањује наше могућности у социјалном сектору, зато је пријатељска помоћ овде врло важна. У суштини, Русија преузима на себе осигурање безбедности Абхазије, пошто од сада граница између Абхазије и Грузије, а не између Русије и Абхазије, биће контура безбедности РФ. И варварска агресија каквој је својевремено подвргнута Југославија, неће се поновити. Истичем да у потписаном споразуму није мање важан социјално-економски аспект. Између Русије и Абхазије потписано је преко 80 споразума, чији циљ је побољшање стандарда, између осталог ситуација око пензионог осигурања, обнова инфраструктуре, инвестиције у туризам, производњу намирница.
Тачније то је потенцијални одговор на могуће проширење Алијансе, мада из Европе с времена на време чују се сумње у погледу евроатлантске интеграције земаља на постсовејетском простору?
Догађаји у последњих шест месеци показују да западне земље уоште не намеравају да узимају у обзир мишљење Русије. На пример, када је Москва упозоравала да ће подршка мајдана довести до грађанског рата, ова тачка гледишта се није узимала у обзир. Сада постоји јасно разумевање да НАТО неће поштовати своје обавезе, зато јачање безбедности, независно од тога да ли ће се примати у НАТО постсовјетске републике или не, то је врло важно.
ЕУ је дочекала споразум Русије и Абхазије оштром критиком, као „штетан по стабилност региона“. Ваш однос према таквом ставу?
ЕУ ће критиковати сваки споразум везан за пријатељство Русије или јачање интереса Русије. Нажалост, сва дејства европских структура усмерена су не на консензус, већ на диктат. Зато их брине пријатељски однос Москве са Абхазијом и, између осталог, са Србијом.
Ми већ неколико пута помињемо у разговору Србију. После 2008. године врло модерно је постало да се говори да признавши независност Абхазије и Јужне Осетије, Русија је изгубила морално право да инсистира на целовитости Србије.
У историји наших односа са суседном Грузијом види се аналогија са балканским догађајима. Али Абхазија није Косово. Абхазија и Србија су подвргнуте истој агресији. Код нас се населио народ који није аутохтон, заузео неку територију (од 30-их година 20. века у Абхазији је вођена политика промене демографске ситуације путем масовног пресељења становништва из Грузије – примедба уредника), затим је одлучио да је прогласи за своју. Исто се десило на Косову. Ми видимо нову концепцију прекрајања карте света, када не етнички развој, већ управо превладавање у одређеној етапи једне нације над другом, наводи на отимање земље од аутохтоног народа. Нама је пошло за руком да одбранимо своју територију, између осталог захваљујући помоћи Русије и руских добровољаца.
Својевремено председник Србије Николић говорио је да потенцијално Београд може да размотри питање признања независности Јужне Осетије и Абхазије. Он је то говорио у Русији, тако да су многи видели у тим речима својеврсни комплимент земљи домаћину. Колико су вам важне везе са балканским земљама?
Ми као нико други разумемо Србе. Независно Косово је вештачка формација, која нема културни и историјски темељ. ЕУ, покушавајући да ојача Косово, чини то не ради албанског становништва, већ ради слабљења Србије. Исто као што је политика прећуткивања, игнорисања проблема и потреба Абхазије усмерена на слабљење Русије.
Председник РФ Владимир Путин и председник Абхазије Раул Хаџимба / © Фото: РИА Новости / Alexei Druzhinin
Процес признања Абхазије и Јужне Осетије тече полако. Спорије него Косова.
Вековне традиције Абхаза нас уче: не треба журити. Ми постојимо независно од тога да ли нас примају, на пример, у МОК. Ми живимо на својој земљи, по својим законима. Тако да наши српски пријатељи не треба тако јако да тугују због Косова – правда ће победити. На крају крајева, на папиру постоји држава Западна Сахара, коју је признало неколико десетина земаља. Али она не постоји фактички. Истовремено читав низ земаља не признаје постојање Кине, али Кина је једна од најснажниих држава света, и није јој стало до признања, на пример, Ватикана. И нама је свеједно шта о нама мисле непријатељи, који ништа нису учинили како би помогли нашем народу. Много је важније шта мисле пријатељи.
Извор: Глас Русије
