Таман када је парола о томе да „пут у Европску унију нема алтернативу“ изгубила сваки смисао услед појављивања алтернативе која на мапи заузима позамашан део земљине кугле, а зове се Евроазијски савез, једна друга парола је заузела њено место, а она гласи да „сваки нови корак на путу ка Европској унији закономерно доводи у Србију нове инвеститоре“. Али погледајмо ту хипнотичку фразу мало детаљније.
Министарка задужена за европске интеграције Јадранка Јоксимовић је дала последњу у низу таквих изјава, оценивши да је „статус кандидата и пут ка Европској унији од изузетне важности за привредни напредак Србије“, јер како рече – „када сте земља кандидат, лакше ће доћи инвеститори“, што представља прилично дискутабилно уверење. Наиме, барем до сада се то у значајнијој мери још увек није десило, али оно што је при том посебно занимљиво, то је питање сврсисходности већине досадашњих, а вероватно и будућих, западних инвестиција у Србију.
Ради се о томе да страни инвеститори имају изузетно корисну улогу ако масовно отварају нова радна места, плаћају порезе и доносе нове технологије, али чини се да то са западним улагањима баш и није случај. На пример, када је реч о већем отварању радних места, такву могућност је недавно оповргао професор Економског факултета у Београду Иван Вујачић, констатујући да је у Србији створена илузија да ће стране директне инвестиције створити велику запосленост. А да се не треба увек надати ни другој потенцијалној користи кроз њихово плаћање пореза, потврдио је други универзитетски професор Јован Душанић, рекавши да су страни инвеститори у Србији добили велике пореске повластице и бесплатну инфраструктуру, због чега се по њему ваља запитати: ко у кога више улаже – странци у Србију или Србија у њих?
И напослетку, када се ради о доношењу високих технологија у земљу, ни ту се, барем ако је реч о западним инвеститорима, нису прославили. Потврда у корист те тврдње је стигла у виду научног истраживања у коме се закључује да је чак две трећине директних страних улагања у Србију после 2000. године, а то је био претежно западни капитал, било у послове у којима доминирају ниске технологије и ослањање на јефтину радну снагу, што све заједно не оставља простора за онакав оптимизам којим је одисала министарка за евроинтеграције приликом понављања мантре да статус кандидата и пут ка Европској унији наводно представљају магнет за инвеститоре и сигурни бољитак за српску привреду. Штавише, у том контексту, не би било згорег ни да се присетимо истраживања словеначког економисте Мецингера, који је на примеру европских земаља у транзицији доказао да су тамо страна улагања имала искључиво негативан ефекат на привредни раст.
„Стране инвестиције“ и друге приче за лаку ноћ / Фото: РИА Новости
Па ипак, да европске инвестиције могу понекад да буду веома корисне, али не за државе и народе, него за пробрану елиту, може се закључити из најновијег сведочења америчког аналитичара Џерија Колинса од пре неколико дана, у коме он тврди, позивајући се на веродостојне изворе, да су током протеклих месеци из Европе у Украјину редовним авионским линијама нелегално стизале десетине милиона долара, и то како он сугерише, за потребе тамошњих политичара или за финансирање рата на истоку земље. А такве европске „инвестиције“ ће засигурно довести до експлозије, али то ни у ком случају неће бити експлозивни привредни раст.
Извор: Глас Русије
