Није спорно што је господин Манојловић у Приштини и што ради представу с Албанцима, то је за подршку. Спорно је што је српски део позоришта протеран и почишћен без остатка.
Прослављени српски глумац Предраг Мики Манојловић боравио је у Приштини, где је започео рад на пројекту са својим косовским колегама. Реч је о комаду Ромео и Јулија, јавио је овдашњи портал Инфо-кс уз објашњење да ће „тема пројекта бити љубав и мржња, а ништа боље се не може учинити од приче о Ромеу и Јулији”. Мики Манојловић је разочаран што до овакве сарадње и пројеката није дошло много раније.
Представа глумаца Српске драме у срушеном Дому културе код Призрена Фото Живојин Ракочевић
– Ово се није десило већ 14 година, а требало је да се догоди пре 100 година. Представа неће имати додира са националним. Породице Капулето и Монтеги су породице које говоре два језика, које се не разумеју и које се мрзе до смрти – казао је Манојловић.
Површан читалац ће из овога закључити како је Манојловић први српски глумац који је дошао у Приштину, и да је успео оно што нико није урадио у протеклих сто година. Циник ће закључити како нам Мики показује, да смо то могли и раније, као и да је М. М. погодио у срце „реалност на терену” и ставио тачку на историју неспоразума. Други ће се, пак, запитати: може ли глумац залечити ране, етнички, културолошки и језички очишћене Приштине? Јасно је да он не може Нисиму Конфортију, приштинском Јеврејину, вратити отету и, пре коју годину, до темеља разрушену кућу са чијег балкона је могао гледати глумце Албанце и Србе како пијани одлазе из позоришне кафане. Можда је међу њима био Дејан Мијач који је режирао у Албанској драми, јер су се две трупе истог позоришта преплитале, па су српски глумци који су знали албански играли у Албанској драми, и обрнуто албански глумци на српском у Српској драми. И није био само Мијач, било их је много, и није никада било идеално и складно… Ту долазимо до парадокса тренутне фингиране мултиетничности: како је могуће да су Срби и Албанци били заједно, кад их је Мики сада спојио први пут, радећи Шекспира. А требало је то да ураде пре 100 година!
Да је Мики дошао у Приштину пре тачно сто година, а могао је, дочекао би га Милан Ракић великосрпски провинцијски песничић, што су га овде, у колонијалну мисију, послали зли Карађорђевићи. Да је Мики дошао, пре 115 година, сударио би се у бедној касаби са залуталим српско–цинцарским скрибоманом и шкрабалом Браниславом Нушићем. Тај зли ум је дошао да Албанцима отме Косово. Како би историја другачије изгледала – да га је Мики, овако крупан, придавио у оном отоманском блату! Да је Мики у приштинску анархичну и рушевну варош бануо пре сто двадесет година срео би једног тешког болесника – туберана Војислава Илића. Њега су осведочени русофили и хегемони Обреновићи послали да Албанцима преноси болести. ТБЦ Војислав је родоначелник већине болести из области грудобоље код Албанаца, пре њега они нису од тога боловали. Кога данас може срести Мики М. у Приштини? Срби су потпуно нестали, а ако случајно сврати у српски грачанички гето дочекаће га старица Вука Ивановић што је прошле године побегла из тог дивног града, пребијана и понижена.
Биће ипак да је пре нашег Микија овде стигао Мики Маус, а пре Мауса није било ни Срба, ни Албанаца, ни Нушића ни Ракића, ни мржње, ни љубави – јер је, изгледа, наше памћење почело од једног миша.
– Фини људи из Београда имаће дуге, фине разговоре са финим људима из Приштине, али ће некако у тим разговорима да забораве на Србе с Косова и српске институције културе с Косова; фини људи из Београда упорно ће заборављати нас који нисмо позвани да будемо фини, и ми који нисмо позвани да будемо фини остаћемо као нека, да кажем, субцивилизацијска вредност, односно „Срби с Косова”. И тако ће, као што се догађа у Хрватској, да београдска позоришта одлазе у Загреб а хрватска у Београд, заобилазити Српско народно позориште избегло у северну Митровицу, као што сада заобилазе Книн, јер то напросто није политички исплативо и није „коректно” – изјавио је Ненад Тодоровић, сада већ бивши директор Српске драме Народног позоришта из Приштине.
Није спорно што је господин Манојловић у Приштини и што ради представу с Албанцима, то је за подршку. Спорно је што је српски део позоришта протеран и почишћен без остатка. Спорно је то што та трупа више нема свој дом, што нема свој град и што јој је сцена у блату. Са друге стране, важније је од Микија и Приштине, што то позориште сада игра комаде апсурда по срушеним домовима културе, на једном једином тргу у Ораховцу, за једну старицу код Урошевца, за понижену Вуку у једном собичку у Приштини, док је још била тамо. То позориште нико није звао на пројекте, оно иде и тражи своје гледаоце.
Кад неки нови Мики, за сто година, дође по други пут међу Албанце и Србе, под условом да ови последњи уопште преживе, нека никада не каже: „Ово се није десило већ 14 година, а требало је да се догоди пре 100 година.”
Извор: Политика
