Срећан празник Св. Саве, и у ту част један текст на тему српске ћирилице.
СРПСКОМ ЈЕЗИКУ ЋИРИЛИЦА ЈЕ СУНЦЕ, А ЛАТИНИЦА МАГЛА
То је тако, латиница чини да српски језик изгледа више некако магловито, страно и нејасно. Кад видите српски текст на ћирилици, утисак је исти као да сте прогледали. Као да сте се изненада из иностранства, вратили у ваш родни крај. Можете и сами то проверити, и врло лако се уверити да је уистину тако. Погледајте упоредо неки текст у обе варијанте на латиници и на ћирилици, и одмах ћете приметити и прво осетити то. Колико ћирилица изгледа блиско, а колико латиница делује далеко. Колико је ћирилица јака и нераскидива нит која нас спаја, а колико је латиница странпутица која нас раздваја. Из разлога, што једино ћирилица је та која у писаној форми чини да српски језик изгледа блиско и јасно.
Ако имамо тако јасно сунце, зашто се ослањати на маглу? Српском језику латиница није никакво нити главно, ни споредно писмо, него силом наметнути прирепак у јеку одређеног режима, намењен ради спровођења и остваривања непријатељског интереса. Нажалост, и дан данас се интензивно намеће по истом плану. Не у циљу наводног обогаћивања како кажу, но ради постепеног и систематског отуђивања Срба од српског језика. У ствари, циљ је отуђивање Срба од себе самих. Сведоци смо, да је као очекивани резултат те дугорочне пропаганде, завладао хроничан облик језичке дезоријентације. Управо тај процес је довео и до поражавајућег факта, да већина Срба данас не зна, или тачније речено изгубило осећаја да је ћирилица једино и право писмо српског језика. Ако Срби то знају… зашто онда и даље најчешће пишу латиницом, уместо ћирилицом? Ако ћирилицу уистину осећају као своју… зашто се опет и по ко зна који пут понашају као опрани мозгови?
Зар је Србима теже да пишу ћирилицу на тастатури
Зар је Србима теже да пишу ћирилицу на тастатури, него рецимо Кинезима кинески, или Јапанцима јапански? Верујте, неупоредиво је лакше, и с тиме сви изговори постају смешни. Не може се разумети ни већина савремених писаца, што за себе упорно тврде да су српски писци, а пишу на латиници? Ако толико желе да их наводно више људи разуме, онда је паметније дати да се дела преведу на друге језике. Број преводâ једног дела на више језика је веће богатство, уместо ниподоштавати писмо свог језика и стално забадати му нож у леђа уз дволично оправдање. Нема нити потребе, ни логике, да српски писци пишу туђим писмом и називају то српским језиком. Као што је језик идентитет народа, тако је писмо идентитет језика. Српски језик се пише само ћирилицом, а све остало је подршка отуђивању од српског језика.
Какво богатство представљају два писма у српском језику, кад су стручњаци дали своју реч и прогласили ћирилицу савршеним писмом? Зар нам поред савршеног писма, треба друго писмо? То је крајње нелогично и у ствари више бесмислено. Савршенство се нема зашто обогаћивати, него несавршенство се треба обогаћивати савршенством. С тиме, ако неко жели заиста обогатити свој језик, неће никоме наметати друго нећириличко писмо, него почеће и сâм да користи ћирилицу, као што су то нпр. урадили Монголци. У језичком смислу гледано, Хрвати би имали далеко више разлога да они имају два писма и да користе и ћирилицу, јер је савршеније писмо од латинице.
Зато, Срби, истину увидите и почните да гледате ћирилицу – онако како јесте – као сунце, као највећу светињу српског језика. Као једини прави пут, ка нашој светлој будућности. У суштини, ћирилица је прави лик српског језика, и требамо употребљавати наше једино писмо. А, латиница није наше, него туђе писмо. Треба коначно да прекинемо ово подметнуто језичко расуло, јер изнутра само потпаљује нашу пропаст. Ништа нема у тзв. српској латиници, сем отуђења Срба од српског језика. За разлику од тога, српска ћирилица је крстоносна и упућује нашу душу на доброту, светлост и бесмртну скупоценост живота. Познавати скупоценост живота је бити вечно радостан.
Српска ћирилица је створена да нас оплемени, просветли и усаврши. Да нас подсети који јесмо, а који нисмо. Посебно онда и сваки пут, када смо на то заборавили. Наводна српска латиница је највећа заблуда. С циљем да нас одгура у мрак, да нас што више удаљи од себе самих и отуђи једне од других. Ако се мало погледа не тако далека историја, може се јасно видети како је диктаторски систем латинизације српског језика показао своје доријангрејско лице. Колико пута је та латиница била предводник фашистичке идеологије и братоубилачких злочина, у сулудом покушају да српски народ обезличи и покоси. На најкрвничкији начин, преко великог броја српских жртава, да би католицизам наметнуо своје присуство на православном простору. Али, неправедним проливањем туђе крви ниједном се није купило небо, него само пакао. Да је хтео Бог да наметне силу, одавно човечанство не би постојало. Бог је дао слободну вољу, али уз то и највећу одговорност сваком човеку, као највиши израз Божије Љубави. Зато ће на крају крајева и бити Божији Суд, на коме ће свакој људској души понасоб да се суди.
Срби немају ни једног разлога да чувају латиницу и било какво њено задржавање у српском језику, само је најдволичније вређање и скрнављење сећања на српске жртве и мученике што су својим животима до задњега даха чували и верно бранили српски језик и српски национални идентитет. Ћирилица је њихов вечни споменик, који смо дужни да најсветлије чувамо и најтрезвеније негујемо. Управо зато, јер српска бит је прескупо плаћена, уистину онолико колико је и скупоцена. У супротном, наметање латинице нам не чини никакво добро и само продужава злочинство, над српским језиком и народом. Нажалост, многи Срби су заведени и не схватају да им данас то не чини нико други, него да то понајвише чине сами себи. Срби сами себе обезвређују и затиру. Зато се хитно мора пробудити свест, а врзино коло се мора прекинути, јер води у пропаст.
Спас је да се сваки Србин потруди да користи ћирилицу, јер од опстанка ћирилице не зависи само опстанак писма српског језика, него зависи и сами опстанак Срба. Можемо да се променимо, једино ако схватимо колико је стање крајње алармантно, и заиста можда последњи воз да нешто око тога учинимо. У супротном, задња станица неће бити како смо умислили нека шаренолика недођија, него пропаст српског народа. Колико год се трудили да ту чињеницу зашећеримо и пренебрегнемо, неће нам бити од помоћи да се на рубу провалије сада одмах пробудимо и коначно нешто урадимо да такав суноврат спречимо. Српство може опстати једино, ако се нашим већинским повратком употреби ћирилице прекине досадашњи процес отуђивања и даља асимилација која је душепогубна. Ако ни сада не схватимо да је ћирилица уједно и наша сламка спаса, пропустићемо задњу шансу да се издигнемо изнад површине и сви одосмо на само дно.
Штавише, латиница ничим не обогаћује, него практично највише делује у том смеру да осиромаши српски језик, јер латиница и није неко савршеније писмо од ћирилице. Са неколико својих подваријанти, међу којима је и тзв. ћелава, или ошишана латиница, забрињавајуће је у коликој мери је распрострањена употреба латинице, кроз редовно наметање и рекламирање у српском језику и међу српским живљем. У ствари, тиме се највише омета употреба српске ћирилице, као правог и јединог писма српског језика. Ако већина српске омладине данас пише латиницом и чита на латиници, каква онда очекујемо да ће бити будућност српског језика? Агресивним маркетиншким методама, свуда око нас се деценијама стратешки фабрикује врло јак, али вештачки утисак да је латиница боља и вреднија од ћирилице, а није.
Једно морамо разумети, најтеже се подићи народу, који сâм себи подмеће ногу. Требамо престати то чинити, јер тај начин се никад нећемо усправити. Нажалост, најчешће сами себи радимо то, да се погрбимо и уназадимо. Крајње је време да се озбиљно посветимо томе, да сачувамо наше наслеђе и кренемо напред. Не дајмо се више туђом подметачином обманути, јер ако ли нас трећи пут неко обмане, то само значи да смо сами себе преварили. А, када цео народ превари самог себе, какву будућност онда можемо да очекујемо? Сигурно само неку још гору, а не бољу којој смо се толико надали.
Ако језик који говоримо називамо српским, онда и пишимо на ћирилици. Ћирилица је писмо српског језика, а не латиница. Не иде то ради наше заборавности и немара, да српски језик поред здравих ногу стално иде на штакама. Сваки пут кад користимо ћирилицу, дајемо ветар у крила српском језику и ближи смо нашој бољој будућности. За ту бољу будућност смо као народ већ премного дали и превише жртвовали, и крајњи је ред да се пробудимо и започнемо је живети. Морамо схватити, да од сада ће се рачунати само оно, што ћемо успети сачувати. Оно што сачувамо, то ће наше бити.
Аутор: Здравко Остојић
