1958. – Умро српски математичар, астроном и геофизичар Милутин Миланковић, оснивач катедре небеске механике на Београдском универзитету, потпредсједник Српске академије наука и умјетности, научник свјетског угледа. Грађевинску технику је студирао у Бечу, гдје је и докторирао. Био је професор теоријске физике, а бавио се и космичком физиком и геофизиком. У првом дјелу, објављеном на француском језику – „Математичка теорија термичких појава изазваних Сунчевом радијацијом“ – изложио је нову теорију распореда Сунчевих радијација на површини планета и тока климатских промјена у геолошкој прошлости Земље. Његова реформа Јулијанског календара прихваћена је на Свеправославном конгресу цркава у Цариграду 1923. Творац је и теорије о помјерању Земљиних полова. Написао је више од 700 монографија, студија, уџбеника и популарних дјела. Остала дјела: „Kanon der Erdbestrahlung“, „Небеска механика“, „Основи небеске механике“, „Секуларна помјерања Земљиних полова“, „Историја астрономске науке“.
Милутин Миланковић
Извор: СРНА, Шампиони.Срб
***
…
У његовим старијим годинама, кад се поставило питање започињања рада на новим проблемима, он је свестан да му за велике проблеме више недостаје времена рекао, како то прича његов син Василије Миланковић: „Једном кад сте ухватили велику рибу не можете се више мучити око ситне рибе“. Двадесет пет година је радио на теорији Сунчеве радијације и сад, кад је она завршена, он је без посла. Стар да почиње нову теорију, а теорије, велике као она коју је завршио, „не расту на дрвећу“. Тако је, свестан да је његова теорија соларне радијације успешно завршена, али да су прилози у вези са том теоријом растурени по одвојеним публикацијама, решио да их прикупи и усавршене објави у једној синтези. Године 1941., је тако, пред само избијање рата код нас, завршено штампање његовог великог дела Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem (Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба), 626 страница in quarto, на немачком језику у издању Српске краљевске академије. Ово његово велико дело преведено је на енглески језик 1969. године (Canon of Insolation and the Ice-age problem).
Миланковић се код нас није прославио. Иако је низ наших научника учествовао у образложењу његових теорија, његов рад није оставио дубљи траг у нашем научном стваралаштву. Он није створио неку своју школу, која би чувала и неговала његове идеје. Био је окружен математичарима, астрономима и стручњацима из рационалне механике, којима су ледена доба била страна, а међу нашим геолозима и географима није било глациолога, па је математичко и астрономско образложење његове теорије леденог доба било опет њима страно.
Као човек био је према новим лицима у својој околини у почетку опрезан и резервисан, али кад је једном упознао свог ученика или млађег сарадника постајао му је родитељски наклоњен. Био је широк. Кад после овог рата, није било стручне литературе, јер је библиотека Математичког семинара Филозофског факултета била изгорела, ја сам му се обратио за неке књиге. Он је, иако је књиге желео само да позајми, одмах са посветом поклонио таква дела као што је: G. Kirchhoff – Vorlesungen über Mechanik, 1887. (Кирхов – Предавања из механике) i H.Hertz – Die Prinzipien der Mechanik, 1884. (Херц – Принципи механике).
Умро је у старости 12. децембра 1958. у свом дому у Љубе Стојановића ул. бр. 9 у Београду и био прво сахрањен у својој гробници на Новом гробљу у Београду. Одатле је, према његовој жељи израженој у Успоменама а на иницијативу његове сестре близнакиње Милене пренет у гробницу породице Миланковић на православном гробљу у Даљу 13. маја 1966.
Своју библиотеку, лични архив и делове намештаја оставио је Српској академији наука и уметности и они се тамо чувају.
Једна значајна личност је напустила своје земаљско битисање али је оставила дубок траг иза себе.
проф. др Татомир Анђелић
Галерија САНУ, 36 (1979), 7-34.
Извор: Дигитални легат Милутина Миланковића на Математичком факултету Универзитета у Београду.
