Како је ћирилица од матичног писма Срба и упоришта националног идентитета постала „грађанин другог реда“?
Сигурно сте до сада наишли на пост на некој друштвеној мрежи написан на ћирилици и латиници у коме се наводи да наша деца могу без проблема да читају и разумеју тај текст, односно оба писма, што је реткост на овом свету.
То јесте лепо и тачно, али је са правне стране приличан проблем.
А у неку руку је и друштвени и историјски и проблем културе и идентитета, јер је ћирилица идентитетско писмо српског народа, а истраживања показују да је мимо обавезне употребе користи свега 20 посто становника.
Како онда причати о историји, традицији и културном идентитету Срба и ћирилици на којој је тај идентитет утемељен и како је заштитити ако је у самој Србији, ћирилица друго писмо?
О томе су данас, на округлом столу о употреби ћирилице у јавном простору „Службена и јавна употреба ћирилице“ на Филолошком факултету у Београду, разговарали представници Министарства културе и информисања Србије, Филолошког факултета у Београду, лингвисти и стручњаци.
Проф.др Милош Ковачевић, један од водећих српских лингвиста и члан Радне групе за израду нацрта закона о службеној употреби језика и писма, сматра да је највећи проблем (не)употребе ћирилице законска неусаглашеност и непостојање дисконтинуитета са законима социјалистичког периода.
Камен спотицања је термин „јавна употреба“ који је наслеђе је комунистичког периода будући да се у свим европским језицима говори само о „службеној“ и „приватној“ употреби језика и писма.
Службена и јавна употреба језика и писма
„Јавна употреба“ и „службена употреба“ су били синоними док, из политичких разлога, то у време комунизма није промењено и вештачки је сфера јавне употребе језика подељена на „службену“ (државни органи, локална самоуправа, јавна и државна предузећа, службе, установе) и „неслужбену“ (употреба у школама и другим образовним и научноистраживачким установама, јавним гласилима, медијима, предузећима).
У време Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, уведен је термин „службена и јавна употреба“ према коме је у држави у употреби био српскохрватски језик и ћирилично И латинично писмо.
Термин „јавна употреба“ измислили су Хрвати како би, практично, озаконили коришћење хрватског језика и латиничног писма као „службеног“ језика и писма.
Србија је попустила под притисцима и да би избегла оптужбе о великосрпској агенди, у „службену и јавну употребу“ укључила латиницу и форсирала њену чешћу употребу на штету ћирилице.
Хрватска је онда 1990. избацила термин „јавна употреба“ и заменила га „службеном употребом“. Тада је хрватски језик проглашен званичним односно службеним а латиница службеним писмом.
Србија то није учинила и термин „службена и јавна употреба“ задржао се до распада Југославије када је израз „јавна употреба“ формално напуштен у Уставу Србије из 1990. али је и даље остао у Закону о службеној употреби језика и писама из 1991,1994, 2005 и 2010.
Проблем је, дакле, у томе што Устав Србије и Закон о језику нису усаглашени што нас доводи до помало шизофрене ситуације да се у Скупштини Србије могу користити и мањински језици и писма или да је у Србији могуће држати наставу на неком другом језику јер не постоји законска регулатива која би то спречила.
Није проблем употреба латинице у приватној сфери али јесте проблем недовољна регулисаност ћирилице као званичног писма Србије.
Како заштитити ћирилицу?
Ћирилица је матично писмо српског језика, језички стандард и законом је неопходно дефинисати службену употребу српског језика и матичног писма, кажу стручњаци.
Свесно свих ових проблема, Министарство културе и информисања Србије и држава Србија су у сарадњи са Филолошким факултетом покренули кампању афирмисања ћирилице.
Не тако давно, заменик градоначелника Београда Горан Весић чак најављивао да ће сва правна и физичка лица који су закупци просторија у власништву града добити додатни попуст од пет одсто на све таксе уколико истакну назив фирме на ћирилици.
Стручњаци из Радне групе за израду нацрта закона о службеној употреби језика и писма предложили су изједначавање јавне и службене употребе српског језика и ћириличног писма кроз низ садржаја које би требало дати термину „службена употреба језика и писма“.
Њиховим предлогом би се одредила најбитнија правила о јавној употреби српског језика и ћирилице као службеног језика и писма и регулисала приватна комуникација, писање личних имена, двојезичне публикације, књиге и компјутерски програми, научна и техничка терминологија, научна и уметничка дела, рад двојезичних школа, марке произвођача и роба…
Извор: МОНДО/Стефан Стојановић
Критичаре су учесници округлог стола на Филолошком факултету подсетили на пример Совјетског савеза где је Стаљин био тај који је забранио увођење латинице и наложио „ћирилизацију“ свих језика СССР-а, или чланице Европске уније – Бугарске у чију част је, по уласку у ЕУ на „евро“ стигла и ћирилица.
Да ли ће и када бити усвојен предлог нацрта закона о језику остаје да се види.
Извор: МОНДО/Стефан Стојановић
Чувари ћирилице: А шта кажу наши познати правници? Да ли ико зна боље право од академика Радомира Лукића?
Академик Радомир Лукић о правном тумачењу придева „службено“
Правно тумачење придева „службено“ је дао академик Радомир Лукић, а језикословци су усвојили његово тумачење кроз Речник српског језика у издању Матице српске.
У споровима пред државом још увек се нико није позвао на тумачење придева „службено“ у значењу „јавно“.
Радомир Д. Лукић (Милошевац, 31. август 1914 — Београд, 31. мај 1999) је био члан Српске академије наука и уметности, редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду, теоретичар правних наука, оснивач катедре за филозофију и социологију права.
Рођен је и одрастао у скромној сељачкој породици. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду 1937. године, на који је, по сопственој причи, због мањка новца долазио само на испите. Две године касније докторирао је на париској Сорбони одбранивши дисертацију Обавезна снага правне норме – проблем објективног права. Занимљиво је да се Лукић на одбрани докторске дисертације појавио у СРПСКОЈ, ШУМАДИЈСКОЈ, НАРОДНОЈ НОШЊИ, што је изазвало чуђење код чланова комисије, а након тога је уследило Лукићево питање „Да ли желите да браним рад на француском или енглеском језику?“
Пред Други светски рат, 1940. године, избором у доцентско звање започиње универзитетску каријеру на Правном факултету Београдског универзитета. Био је предавач и у Греноблу, Паризу, Ници, Варшави, Москви и Келну. У САНУ улази 1971. године као дописни члан.
Међу студентима је словио за строгог професора који су се више од петице прибојавали његових врцавих досетки. Ретко се појављивао у јавности.
Сахрањен је у родном Милошевцу.
РЕЧНИК СРПСКОГА ЈЕЗИКА МАТИЦА СРПСКА
страна 1218
СЛОЖНО – СЛУЖИТИ
слỳжбен и слу̏жбен. -а. -о
1. (одр.)
а. који се односи на службу и на вршење дужности у служби (1), који служи за административно пословање, одређен за службу: ~ печат, ~ пут, ~ спис, ~ просторија.
б. који је у државној или некој другој јавној служби; који је овлашћен да заступа некога, да делује у нечије име: ~ лице, ~ представник.
в. који се обавља у име (државне или неке друге власти): ~ разговор. ~ протокол.
г. који је у јавној, званичној употреби: ~ језик, ~ писмо.
2. (фиг.) лишен присности, срдачности. хладан, крут, уздржан: ~ тон, ~ опхођење.
Група аутора, Речник српскога језика (ISBN 978-86-7946-004-2), 2. издање, Матица српска, Нови Сад. 2011.
Ко треба да штити ћирилицу?
