Сада се у Србији сматра да би приватизација НИС-а више користила земљи ако би компанију купила западна корпорација, а не руска „Гаспромњефт“. Предлажем да се размотри примјер приватизације сличне компаније у Литванији.
Послије распада СССР-а, новоформиране државе маштале су о свеобухватном приливу инвестиција са Запада, захваљујући којима би њихова економија доживјела процват. Литванија није изузетак. У тој земљи се налази Мажејкјајска нафтнопрерађивачка фабрика, а такође и извозни терминал Бутинге. 1991. године, још у СССР-у, требао се појавити државни концерн ЛУКОЈЛ, у чији састав се планирало укључити Мажејкјајска НПЗ (нафтно прераживачка фабрика прим. прев.). Ипак због распада СССР-а то се није десило. У Литванији је на основу НПЗ, експорног терминала и мреже АЗС (безинских пумпи прим. прев.), била створена компанија Mazeikiu Nafta. 1999. године 33% акција и права на управљање том компанијом примила је корпорација Wiliams. Истина, Американци нису платили 150 милиона долара, које су обећали Литванији за тај пакет акција. Штавише, они нису уложили у модернизацију фабрике 600 милиона долара како су обећали.
Као резултат тога Mazeikiu Nafta је почела да послује са губицима (на примјер, 2001. године губитак је износио 69,3 милиона долара). У складу с договором са Wiliams влада Литваније је морала да покрије губитак Mazeikiu Nafta из државног државног буџета. То се објашњавало тиме што је контролни пакет акција Mazeikiu Nafta припадао држави. Карактеристично је да је све нафтне производе Мажејкјајска НПЗ куповала англоамеричка компанија ВР по ниским цијенама, захваљујући чему је фабрика и пословала са губицима.
ЛУКОЈЛ је више пута покушавао да добије контролу над Mazeikiu Nafta. Очигледно је да би за Литванију то било повољно будући да се управо руска нафта прерађивала у Мажејкјајском НЗС и извозила преко терминала Бутинге. Ако би „ЛУКОЈЛ“ постао власник Mazeikiu Nafta онда би снага компаније била искориштена и она би показивала добит, а не губитке. Ипак план „ЛУКОЈЛ-а“ је пропао. Власти Литваније су одбиле да продају акције Mazeikiu Nafta тој руској компанији. Они су радије дали ову фабрику Американцима бесплатно и гасили су њене сталне губитке из свог државног буџета (на крају су платили више од 200 милиона долара).
Ипак, средином 2002. године, руска нафтна компанија „ЈУКОС“ је добила 26,85% акција Mazeikiu Nafta за 75 милиона долара, дала је дугорочни кредит за исту толику суму за модернизацију нафтног концерна и гаранције за испоруку МЖ НПЗ у току десет година не мање од 4,8 милиона тона нафте годишње. Ускоро је Wiliams продао „ЈУКОСУ“ свој дио Mazeikiu Nafta за 85 милиона долара. Као резултат тога руска компанија је добила контролни пакет акција литванског концерна. Ево како је ситуацију окарактерисао предсједник Литваније Валдас Адамкус: „Ми смо стално очекивали да ће се Mazeikiu Nafta ипак избавити из губитака и почети доносити добит, али се то није десило. И то је правило: водити такав бизнис без испоручилаца је немогуће. Снабдјевање фабрике сировином је одлучујући фактор, а менаџмент да ријеши тај важан проблем. Mazeikiu Nafta је банкротирала, мада службено то није признато Wiliams је отишао“.
У вези с тим поставља се питање: по чему се ЈУКОС разликује од ЛУКОЈЛ-а? Зашто се једна компанија допала властима Литваније, а друга – није. Те корпорације су заиста проводиле различите политике на вањским тржиштима. ЛУКОЈЛ је рачунао на куповину нафтнопрерађивачких фабрика, нафтних база и АЗС у земљама бившег СССР-а и Источној Европи. Ова компанија је добила је добила Одески НПЗ у Украјини, „Њефтехим“ у граду Бургас (Бугарска), „Петротел“ у граду Плоешти (Румунија). Неопходно је примијетити да су све те НПЗ требале озбиљну модернизацију зато је ЛУКОЈЛ морао уложити у њих неколико стотина милиона долара. Такође је велике инвестиције дала за куповину и градњу АЗС пумпи и нафтних база у иностранству (међу њима и САД). Западне нафтногасне корпорације прихватиле су такву политику ЛУКОЈЛ-а као пријетњу својим интересима. Управо зато нису дозволили ЛУКОЈЛ-у да купи активе у Литванији.
ЈУКОС је водио другу политику. Ова компанија није развијала своју продајну мрежу у иностранству. ЈУКОС је интересовао само извоз нафте и нафтних производа. Mazeikiu Nafta НПЗ и терминал Бутинге били су потребни ЈУКОС-у управо за повећање извозних испорука. Осим тога, 2003. године, руководиоци ЈУКОС-а су већ водили преговоре са западним компанијама о продаји великог пакета акција својој корпорацији. Очигледно, да је ЈУКОС много више погодовао властима Литваније и Американцима, који су стајали иза њих, јер ако би америчке компаније купиле велики пакет акција ЈУКОС-а, онда би оне аутоматски добиле и дио у Mazeikiu Nafta
Ипак, 2003. године низ кључних руководилаца ЈУКОС-а су ухапшени и руске власти су покушале да добију контролу над литванским активама, те компаније-банкрота. То нису успјели да ураде. Акционари ЈУКОС-а, који си успјели да оду у иностранство, продали су 2006. године контролни пакет акција Mazeikiu Nafta пољској компанији PKN Orlen.
У мају 20006. године PKN Orlen успјела је да се договори холанском „кћерком“ ЈУКОС-а Yukos International и литванском владом о куповини респективно 53,7 односно 30,66 % акција фабрике, што је коштало 2,3 милијарде долара. Ипак, уговор је дуго остајао отворен. С једне стране, У Русији ЈУКОС је признао банкрот, а с друге стране на Mazeikiu Nafta НПЗ почеле су се обрушавати несреће. У јулу је попуцало рачвање нафтовода „Дружба“, којим се остваривала испорука руске нафте у фабрику, а у октобру је изгорио један од уређаја за прочишћавање горива и као резултат тога фабрику је требало зауставити због ремонта. У децембру 2006. године PKN Orlen је ипак успио затворити уговор за куповину акција Mazeikiu Nafta. 2007. године компанија је саопштила, да је докупила на тржишту око 4,6 % акција, фабрика је завршила ремонт и приступила је производњи нафтних производа. Истина, руска нафта преко „Дружбе“ у Литванији, није потекла. „Трансњефт“ је изјавила да не види смисао у обнављању нафтовода послије хаварије и концентрисала се на испоруку нафте у Бјелорусију и руску луку Приморск. Као резултат тога Mazeikiu Nafta НПЗ је почела стизати преко терминала Бутинге, а Пољаци су је куповали у Приморску. Ако су раније руске компаније плаћале за право извора своје нафте преко литванског терминала, онда су сада Пољаци принуђени да га користе за увоз руске нафте. Природно, то се веома негативно одразило на рентабилност рада компаније Mazeikiu Nafta.
Сергеј Правосудов: Упоредни пример – „НИС“ и литванска „Мажеику нафта“
Нарочито, по извјештају из 2013. године, компанија је имала губитак у износу од 24 милијарде долара. Успут, НИС је 2013. године имао чисту добит у износу од 48,3 милијарде динара и уплатио је у буџет Србије 120 милијарди динара (око 1 милијарде евра) пореза. А до куповине од стране „Гаспрома“ НИС је стално пословао са губицима.
АУТОР: Сергеј Правосудов, директор Института националне енергетике
ПРЕВОД: Милана Бабић/Евроазија.инфо
Извор: Евроазија.инфо
