НА БЛИСКОМ ИСТОКУ СЕ НАЗИРЕ НЕ ПРОСТО ВЕЛИКИ, ВЕЋ ТОТАЛНИ РЕГИОНАЛНИ РАТ
- САД су генерално чудна земља која жели да представља пример за читаво човечанство, али не дозвољава да се друге земље понашају као она
- Амерички томахавци лете по читавом свету, не знајући за границе, док руско-украјинска граница близу Луганска, која је такође чисто номинална, треба да представља непремостиву препреку чак и за руски хуманитарни конвој
- САД су спремне да се свете свом својом снагом за кажњавање неколико људи на другом крају света, а Русија треба ћутке да трпи убиства Руса у суседној земљи
- САД су већ једном прекрајале границе у Европи (Косово) и спремне су за следеће прекрајање на Леванту, док у исто време покушавају да убеде Русију у светост граница између бивших совјетских република
- Да учимо од Америке? Спремни смо да учимо од ње, трудимо се, али Америка нам то не дозвољава
Пише: Игор КАРАУЛОВ, песник и преводилац
СВЕ се измешало у Обаминој кући.
Прошле јесени је амерички председник јако желео да бомбардује Сирију и чак је добио дозволу Конгреса САД за то. Планирали су да среде Сирију „к`о Панта питу“ како би свргли „грозни режим“ Башара Асада, који је наводно користио хемијско оружје, и да доведу на власт шарени циркус сиријских побуњеника.
Тада је рат био спречен захваљујући напорима руских дипломата. Данас, после годину дана, гледамо следећу слику: САД ипак бомбардују Сирију, али овог пута са другим циљем: како би покарали „Исламску државу“ – најдрскији део снага које су Американци прошле године чезнули да уведу у Дамаск.
Тражили сте америчке „томахавке“? Извол`те.
Тако, Асадов режим није само остављен на миру, већ је добио и индиректну подршку од свог свемогућег непријатеља, зато се протести из Дамаска данас чују тек реда ради.
Друга ствар је ствар што до сада нити Обама нити било ко други у Вашингтону не може дати јасан одговор на питање: зашто им је уопште било потребно свргавања тихог лондонског офталмолога Башара Асада. Он није сметао ни САД ни њиховим европским савезницима, чак ни Израелу.
За то су се, вероватно, одлучили из досаде. Суперсилу су сврбели прсти, па су романтичари-демократе одлучили да се играју перманентног „арапског пролећа“ и мало су се заиграли.
Побуде за актуелне ваздушне нападе изгледају мало озбиљније. Успеси исламиста у Ираку још увек угрожавају америчке пријатеље у Багдаду. Показно убијање двојице Американаца и једног Британца било је шамар на који је тешко не одговорити – ако се има чиме.
Припадници Исламске државе су, међу нама говорећи, једноставно курвини синови који не доносе региону ништа добро, већ само варварство, трговину робљем, женско обрезивање и фереџу за све. Друга је ствар што су они донедавно били за САД своји курвини синови, а сада су одједном постали туђи.
Ударац по Сирији ствара на Блиском Истоку нову ситуацију.
Као прво, по територији суверене државе ударају „томахавци“ без пристанка владе те државе и без мандата УН, односно није јасно какве везе са тим има међународно право.
Као друго, САД не улазе у рат саме већ на челу специфичне коалиције, која се овог пута не састоји од NATO савезника, већ од сунитских земаља региона – Саудијске Арабије, Јордана, Бахреина, Катара и Уједињених Арапских Емирата. При том се учешће млађих партнера не ограничава моралном или материјалном подршком, јер су у све укључене њихове оружане снаге које учествују у борбама.
На списак земаља које ратују треба додати и саму Сирију, у којој још увек траје грађански сукоб, а и Ирак, који са Исламском државом ратује на копну и на чији се формални захтев изводе напади из ваздуха, плус још и Иран, захваљујући чијој војној помоћи бојовници Исламске државе још увек нису заузели Багдад.
Не треба заборављати на још једну самосталну страну у овом сукобу – ирачки Курдистан, који у будућности, вероватно, неће остати у саставу Ирака.
Курдске јединице „пешмерга“ („они који иду у смрт“) држе свој фронт против исламиста, а тамо, где се ствар тиче Курда, обавезно вире турске уши.
Није остао по страни ни Либан, чији се део територије, поред неких области Сирије и Ирака, налази под контролом Исламске државе.
Другим речима, у овој ситуацији се једино Израел одмара након сукоба са Палестинцима, док се остали део Блиског Истока скупио на бојном пољу, терајући нас да се присетимо библијске приче о Армагедону.
Назире се не просто велики, већ и тотални регионални рат, у којом су могући неочекивани обрти, налик на фигуру коју су САД извеле прошле године.
Које ће се кугле сударити на овом пољу и у које ће рупе улазити – тешко да о томе могу судити аналитичари из Вашингтона, који су превидели рађање Исламске државе из сиријске побуне.
САД у овој папазјанији подсећају на фигуру из вица – нешто као аниматор на плажи у египатском летовалишту који неуморно увлачи туристе у лоше припремљене покретне игре на свежем ваздуху. Само што је резултат таквих игара – плачеван: стотине хиљада избеглица, десетине хиљада лешева, којих не би било да је суперсила макар на неколико година заборавила на своју глобалну мисију промовисања слободе и демократије.
У започетој игри улог је, између осталог, и статус државних граница.
Обама је већ рекао: „Најважнији принцип мог председничког мандата је: ако неко прети Америци, за њега не постоји безбедно склониште“. Министар одбране Чак Хејгел отишао је још даље: „Наше акције неће спречити граница, која постоји само номинално“.
При том је Ирак већ фактички подељен на шиитску, сунитску и курдску зону. Сирија је такође подељена. Штавише, сама замисао „Исламске државе“ – баш „државе“ (калифата) а не „војске“ или „џамата“ – говори о тежњи да се пресеку постојеће границе и да се на рушевинама данашњих држава изгради нешто сасвим ново.
У том тренутку долазе Американци и изјављују да су границе у региону – пролазни и небитан појам. А пошто је то тако, онда се поновно разматрање тих граница, очигледно, неће сматрати великим грехом. Лидери региона ће сигурно научити ову лекцију.
САД су генерално чудна земља која жели да представља пример за читаво човечанство, али не жели да се друге земље понашају као она.
Амерички томахавци лете по читавом свету, не знајући за границе, док руско-украјинска граница близу Луганска, која је такође чисто номинална, треба да представља непремостиву препреку чак и за руски хуманитарни конвој.
САД су спремне да се свете свом својом снагом за кажњавање неколико људи на другом крају света, а Русија треба ћутке да трпи убиства Руса у суседној земљи.
На крају, САД су већ једном прекрајале границе у Европи (Косово) и спремне су за следеће прекрајање на Леванту, док у исто време покушавају да убеде Русију у светост граница између бивших совјетских република.
САД газе границе Сирије, али желе да учине вечитим границе бивших република СССР
Да учимо од Америке?
Спремни смо да учимо од ње, трудимо се, али Америка нам то не дозвољава.
Превела Марија Петрова
Извор: Факти.рс
