АМЕРИЧКА ГЕОПОЛИТИКА И ДАЉЕ РАЧУНА НА СВЕТСКИ РАТ У ЕВРОПИ КАО НА ЧАРОБНИ ШТАПИЋ
- Кина нема историјског искуства у вођењу глобалне политике, али поседује јасну стратегију развоја. Русија има искуство у спровођењу глобалне политике, али нема стратегију развоја. Без израде те стратегије и њеног доследног спровођења у живот – историјско искуство неће помоћи. Да се не бисмо нашли на периферији, и то више не САД, већ и Кине, неопходни су нам идеологија и стратегија развоја
- Русија може да постане лидер у процесу формирања новог поретка и да уђе у језгро новог центра светског економског развоја. Али, то није могуће учини остајући на периферији америчког капитализма. Још горе – остајући на тој периферији Русија провоцира агресију САД, будући да своју економију оставља зависном од прекоокеанског олигархата, а код америчких геополитичара ствара илузију лаке победе
- За разлику од Кинеза који побеђују у окршају за глобално лидерство, хибридни рат са америчким специјалним службама које су окупирале Украјину, за нас је попримио егзистенцијални карактер. Или ћемо поразити нацистичку утвару коју су те службе створиле и Руски свет избавити од раскола, или ће нас уништити
Пише: Сергеј ГЛАЗЈЕВ, академик, саветник Владимира Путина
ЦИЉ америчке политике у Украјини није заштита њених интереса нити њеног социјално-економског развоја. Тај циљ се своди на то да се за отпочињање рата против Русије – са намером да се у рат увуку европски партнери из НАТО-а и користе као топовско месо они Руси, који су вештачки створени и заведени нацистичком пропагандом, поверовали у своје „украјинство“.
И Први и Други светски рат у Европи амерички историчари сматрају за добре ратове. Преношењем преко океана богатстава, капитала, постојећих умова и технологија акумулираних у Европи – ти ратови су обезбедили успон америчке економије.
На тим ратовима САД су израсле у светског лидера, успоставиле хегемонију над европским земљама и њиховим бившим колонијама. И данас америчка геополитика рачуна на разбуктавање светског рата у Европи као провереног средства за јачање своје моћи.
Агресивност и необузданост америчких политичара, које многим нашим експертима изгледају смешно, треба веома озбиљно схватати. Такво понашање има за циљ ширење рата, а директна лаж и привидна глупост америчких говорника треба само да закамуфлирају озбиљност намера прекоокеанског олигархата који може да сачува своју глобалну доминацију само отпочињањем светског рата. Присуство оружја за масовно уништење мења карактер тог рата.
Стручњаци га називају хибридним, будући да нису оружане снаге покренуте толико, колико информативне, финансијске и когнитивне технологије, које су одређене да максимално ослабе и дезоријентишу противника. И тек када је противник толико деморалисан да не може да пружи достојан отпор, ради фиксирања победе и демонстрације обрачуна против непокорних се примењују ратне операције које више личе на казнене акције него на ратна дејства.
Управо тако, без крвавих сукоба, САД су извеле окупацију Ирака, Југославије, Либије, Грузије и Украјине. У хибридним ратовима кључни значај има вешто повезивање финансијских, информативних и когнитивних технологија.
На финансијском фронту САД имају стратешку предност захваљујући могућности да емитују светски новац и да спроводе валутно-финансијске нападе на националне економије свих капацитета. На информативном фронту САД доминирају без ограничења у светским електронским медијима, доминирају на светском филмском и телевизијском тржишту и контролишу глобалне телекомуникационе мреже.
Повезујући валутно-финансијску агресију у економији и информативну обраду друштвене свести, САД могу да манипулишу мотивима понашања националних владајућих елита. У томе кључну улогу игра когнитивно оружје – освајање свести националних лидера лажним схватањем суштине догађаја који се одвијају и значењима потребним америчкој агресији.
Раније САМ помињаo значај когнитивног оружја које су САД примењивале за дезоријентацију руководства СССР-а, затим Русије. Да би то оружје почело да функционише – потребно је задобити поверење противника према себи и лишити га могућности да створи објективну представу о ономе што се дешава. При том се ово прво постиже ласкањем, поткупљивањем и обмањивањем, а друго – дискредитовањем националних експерата и уместо њих подметањем агената утицаја, њиховим увођењем у све структуре власти, медија, највиших пословних, културних и интелектуалних слојева друштва.
За решавање тог двоструког задатка често се користи начин искључивања руководилаца највишег нивоа из националне средине комуникације у међународну, која им намеће шармантне стране и већ припремљене „најбоље у свету“ експерте и консултанте.
Разуме се да прелазак на нови светски економски поредак неће аутоматски избавити свет од конфликата. Кинеска спољнополитичка стратегија неће обавезно бити хуманистичка – довољно је прочитати познатих „36 стратешких одредби“ да би се проценила спремност за примену најразличитијих метода у постизању сопствених интереса, поред осталих и оних чије су норме далеко од уобичајених за хришћански морал.
Илузије идеологије светле комунистичке будућности за читаво човечанство стране су руководству Кине, које изграђује социјализам са кинеским специфичностима, чија се суштина своди на строго праћење сопствених националних интереса на основу социјалистичке идеологије општенародног добра и конфучијанских принципа одговорног државног управљања.
У извесној мери та филозофија подсећа на стаљинистичку идеолошку одредбу о изградњи социјализма у једној држави. Само, за разлику од интернационализма својственог совјетском социјализму, кинеска варијанта оријентисана је искључиво на националне интересе, али мање прагматичне и јасне.
Пре свега – изградња просечно имућног друштва. За разлику од англосаксонске политике светске доминације, Кини је за то потребан мир и активна спољнополитичка сарадња. Апсолутно јој није потребан светски рат који Американци развијају.
Иако Кина нема историјског искуства у спровођењу глобалне политике, она поседује јасну стратегију развоја. Русија има искуство у спровођењу глобалне политике, али нема стратегију развоја. Без израде те стратегије и њеног доследног спровођења у живот – историјско искуство неће помоћи. Да се не бисмо нашли на периферији, и то више не САД, већ и Кине, неопходни су нам идеологија и стратегија развоја.
Таква идеологија – неоконзервативна синтеза верске традиције, социјализма, демократије, планске тржишне економије, урађена је интегрално у општим цртама. Такође и стратегија развоја која обухвата дугорочну оправданост техничко-економског развоја. Недостаје само политичка воља која је паралисана офшор-олигарсима.
Русија може да постане лидер у процесу формирања новог поретка и да уђе у језгро новог центра светског економског развоја. Али, то није могуће учини остајући на периферији америчког капитализма. Још горе – остајући на тој периферији Русија провоцира агресију САД, будући да своју економију оставља зависном од прекоокеанског олигархата, а код америчких геополитичара ствара илузију лаке победе.
Сергеј Глазјев: Русија против себе опет има уједињени Запад и опет је питање – ко ће кога
За разлику од Кинеза који побеђују у окршају за глобално лидерство, хибридни рат са америчким специјалним службама које су окупирале Украјину, за нас је попримио егзистенцијални карактер. Или ћемо поразити нацистичку утвару коју су те службе створиле и Руски свет избавити од раскола, или ће нас уништити.
Исто као у два претходна отаџбинска рата са уједињеним Западом оштро је постављено питање: ко ће кога?
Превела
Ксенија Трајковић
Извор: Факти.рс
