Београд – Хрватска појачава свој адвокатски тим који ће покушати да докаже да је Србија над њом извршила геноцид, упркос помирљивим порукама из Београда. Српски историчари кажу да ово није први пут да Загреб дуготрајним парничењем покушава да сакрије одговорност за најсистематичније етничко чишћење у 20. веку, у коме су Срби потпуно избрисани са територија на којима су вековима живели као аутохтоно становништво.
„Срби још нису свесни да су доживели геноцид, јер су скривали злочине над самима собом због Југославије. Морамо већ једном да деиделогизујемо историју и престанемо да представљамо ствари с позиције комунистичке југословенске идеологије, која је била победничка, али после Другог светског рата. Иначе ћемо поновити катастрофалну грешку која је учињена тада прикривањем злочина геноцида у НДХ да би се поново створила „братска заједница““, упозорава академик проф. др Василије Крестић.
Он подсећа да је први извештај о геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској сачинила Српска православна црква, прикупљајући изјаве од избеглица које су се од априла 1941. као река сливале у Србију. Прогнаници су сведочили о најужаснијим убиствима, прекрштавањима у католичанство под претњом смрћу, прогонима и пљачкама.
„Та сведочанства су не само растурана по разним архивима по наређењу комунистичке власти, већ су бацана у смеће. Ја сам за Архив САНУ купио гомилу тих потресних исповести од људи који прекопавају отпаде“, открива Крестић.
Синод СПЦ је језиве податке о страдању Срба у НДХ сажео у меморандум који је већ у јулу 1941. предао немачком војном команданту Србије. Упркос очајничким молбама да се српски цивили заштите, одзива није било, иако су немачки обавештајци потврђивали злочине.
„Усташе су приморале десетине хиљада Срба да пређу у католичку веру. Оним православцима који су се томе противили масовно је пререзано грло – ово треба схватити дословно – или им је сва имовина одузета и онда су без ичега протерани из земље“, написао је др Еуген Герстенмајер 24. септембра 1941. у извештају немачком министру спољних послова Рибентропу.
Угледни београдски лекар др Милош Секулић је зато 28. септембра 1941, ризикујући живот, у југословенску амбасаду у Цариграду донео сведочанства злочина у НДХ. Меморандум СПЦ је телеграфски прослеђен у Лондон.
„У депешама из Цариграда грозоте погрома у Хрватској и Босни превазилазе све што се може замислити. Рачунају број жртава на 300.000. Симовић уместо ужасавања примећује: „Ко је бројао?“. Али и да је трипут мање, то је страхота. Крњевићу (хрватски министар, први заменик премијера) се у дискусији отела и одбрана хрватских војника“, забележио је згрожени министар Милан Грол.
Хрватски министри једногласно су тврдили да су подаци о српским страдањима нетачни и злонамерни, а да буде још горе, придружује им се и део Срба у влади. На пример, др Бранко Чубриловић записује: „Што се више студирао извештај СПЦ о покољима Срба, увиђало се да у њему има поред тачности и извесне злонамерне тенденције“. Они траже да др Секулић дође у Лондон и лично сведочи о стању у земљи.
„Данас је познато да су српски министри који су били против меморандума били на вези са службама Велике Британије и СССР. Њихова идеолошка убеђења била су јача и од здравог разума. Нису их мењали ни када су страдали чланови њихових породица“, каже проф. др Вељко Ђурић Мишина.
Он наглашава да је истог тренутка кад је Меморандум СПЦ стигао у Лондон започела перфидна игра заташкавања и дискредитовања података о геноциду над Србима.
„У том шпијунском трилеру учествују и Британци, Совјети и Немци, у потпуно неочекиваним улогама. Постоје индиције да је часни официр Вермахта пуковник Фон Рајсвиц доставио представницима СПЦ фотографије усташких злочина, јер није желео да на Немачку падне љага за такве нечовечности. Истовремено, савезници, Британци и Совјети, саветују краљевској влади да се о злочинима над Србима ћути јер „Југославија мора да опстане по сваку цену“ „, каже др Ђурић.
Историчари подсећају да је др Секулић од Цариграда до Лондона, због неуобичајене спорости британске бирократије, путовао скоро месец дана иако је имао статус савезничког дипломатског курира са важним документима.
Док је др Секулић чекао британске визе у Африци, хрватски политичари написали су памфлет као одговор на меморандум СПЦ.
„Рудолф Бићанић, министар у краљевској влади, припремио је контрамеморандум по налогу Ватикана, открио је касније хрватски министар Илија Јукић. Бићанић је послао своје тумачење српских података и Американцима. За зверства је окривљивао Немце, Италијане и усташе и правдао независну Хрватску као израз тежњи хрватског народа потлаченог под „батинашким“ српским режимом. Тврдио је да је меморандум СПЦ изнесен из Србије уз помоћ Немаца, који желе да изазову раздор у избегличкој влади. Ту тезу су прихватили и неки српски политичари, као министар Сава Косановић, који каже: „Овај меморандум је један од најуспелијих аката Гебелсове пропаганде““, наводи Ђурић.
Захваљујући Архиву САНУ, „Новости“ су имале увид у извештај о путовању који је написао др Секулић.
„Стигао сам у Бристол 1. новембра ујутро. На моје велико изненађење нисам одведен председнику владе већ у неку зграду опкољену жицом и чувану од наоружаних војника. Одвели су ме код једног младог господина који је добро говорио српски. Он ми је изјавио да је Енглез и да је дуго живео у Загребу и радио у енглеском конзулату“, забележио је др Секулић.
Београдски лекар узалудно је протестовао зато што га саслушавају и што му је одузета дипломатска пошта коју је носио.
„Пошто сам преноћио у тој згради, којом приликом ми нису дали ни најосновније ствари, онај исти „Загрепчанин“ позвао ме је и рекао да сама слободан и да могу да идем у Кингстон хаус где се налази председник Краљевске владе“, пише др Секулић.
Српски министри у влади били су ужаснути Секулићавим сведочењем, али су ћутали јер је генерал Симовић претио да неће дозволити да му „великосрби“ растурају Југославију. Крајем новембра на конференцији за штампу Симовић пред више од 200 новинара забрањује др Секулићу да говори о садржају меморандума тврдећи да „то може да растури Југославију“.
„Ипак, захваљујући Михаилу Пупину и Јовану Дучићу, подаци о масовним убиствима, прогонима и насилном покатоличавању из Меморадума СПЦ угледали су светло дана у САД, у листу „Американски Србобран“. Међутим, одмах је уследио контранапад од стране бана Шубашића, хрватске емигрантске штампе, али и од српских левичарских листова. Њима је координирао Стеван Дедијер, високи функционер Комунистичке партије Америке, брат Титовог биографа Владимира Дедијера“, објашњава др Ђурић.
Он наводи да је оригинални меморандум наводно нестао 1944, кад су комунисти узели власт у Београду.
„Документација коју су правили Комесаријат за избеглице Томе Максимовића и Српска православна црква, где је најважнији посао обављао академик Радослав Грујић, после рата је распарчана у архиве Југославије, Србије, Удбе, Маршалата, а нешто је остало и у Синоду, али никада није публиковано. Грујић и Максимовић, најзаслужнији за спасавање избеглица и документовање злочина, проглашни су сараднициима непријатеља и одузета су им сва грађанска права“, каже др Ђурић.
За разлику од њих, људи који су се борили против меморандума, Иван Шубашић, Рудолф Бићанић, Бранко Чубриловић, Саво Косановић, Душан Симовић у Брозовој Југославији остају узорни грађани који обављају значајне политичке и академске функције.
Поп Драганић признао злочине
Масовне злочине у НДХ, које су демантовали хрватски министри у краљевској влади у егзилу, потврдио је вископозиционирани католички свештеник др Крунослав Драгановић, организатор „пацовских канала“ којима је хиљаде усташких и нацистичких злочинаца побегло у јужну Америку.
„Кад сам дознао за многобројна и тешка дела у више места у земљи, највише против српског елемента, сматрао сам својом људском и кршћанском дужношћу изнети те ствари пред др Павелића као шефа државе и шефа усташа, те одлучно затражити да те страхоте престану…“
„Част хрватског народа је укаљана, невино проливена крв вапије за осветом. Јадни хрватски народ који ће сутра плаћати оно што се данс чини у његово име“ – забележио је Драгановић у дневнику из 1941. недавно откривеном у Београду.
Контрамеморандум
„Има индиција да су долазак Др Секулића у Лондон спречавале британске обавештајне службе повезане с Ватиканом. Као и да су неки немачки официри о меморандуму јавили својим поверљивим људима који су били наклоњени Ватикану. Ове индиције иду у прилог тврдњи да су из Ватикана наручили контрамеморандум „, сматра историчар др Михаило Станишић.
Папа Пије XII: Павелић добронамеран
Савезници су знали истину о геноциду над Србима, напомиње академик Драгољуб Живојиновић. – Америка је била неутрална све до децембра 1941. и преко својих конзуларних представништава и бизнисмена добијала је податке о злочинима у Хрватској. Рузвелт је вероватно под утиском тих извештаја једном приликом јавно рекао да Југославија не треба да се обнавља и да Србија треба поново да буде самостална.
Међутим, касније је променио став. Британски отправник послова у Ватикану једном приликом упитао је папу Пија XII зашто не осуди злочине у НДХ, а овај је одбио оптужбе против Павелића речима да је он „добронамеран човек“ – каже академик Живојиновић.
