Коначно, Усташе су побиле више од 30,000 Јевреја, или 75% од укупне предратне јеврејске популације у земљи.
За само мјесец дана од данас, 1. јула, у срцу Европе десиће се историјски догађај, када ће ЕУ пожељети добродошлицу Хрватској као својој 28. земљи чланици.
Овај потез ће означити кулминацију напорног десетогодишњег процеса, током којег је бивша југословенска република морала имплементирати свеобухватне промјене у низу области – почев од закона о интелектуалној својини до слободног протока капитала – како би се довела у склад са прихваћеном ЕУ праксом.
Али колико год да је ова балканска држава можда ускладила свој правни систем и унаприједила безбједност хране и стандарде о заштити околине, постоји једна ствар коју Хрватска није успјела направити: признати своју нечасну улогу у масовном покољу током Другог свјетског рата.
Већина нас је свјесна логора као што су Биркенау (Birkenau), Дахау (Dachau), Треблинка (Treblinka) и Берген-Белсен (Bergen-Belsen), гдје су Нијемци и њихове присталице систематски убијали милионе невиних људи.
Али колико нас је икад чуло о Јасеновцу и злочинима које су тамо починили хрватски фашисти? Познат као „Балкански Аушвиц“ – то је била највећа мрежа логора током рата, а успостављена је од стране Независне Државе Хрватске, коју су установили Нацисти 10. априла 1941.
Хитлер је задатак за владање Хрватском додијелио Анти Павелићу, поглавару фашистичког усташког покрета, који се зарекао да ће земљу очистити од Срба, Јевреја и других мањина.
Слиједећи стопама Њемачке, Павелић је донијео расистичке законе против Јевреја, који су наметали рестрикције у слободи кретања и забрањивали им да се баве одређеним професијама.
Коначно, Усташе су побиле више од 30,000 Јевреја, или 75% од укупне предратне јеврејске популације у земљи.
Али примарна мета Павелића и његових квислинга били су два милиона Срба који су тада живјели у Хрватској.
Са крволочношћу којој је била равна само она њихових нацистичких заштитника, усташе су кренуле у задатак „чишћења“ хрватског тла паљењем српских села, одсијецањем глава православних свештеника и утјеривањем српских вјерника у православне цркве да би их затим тамо запалили. Преко 200,000 Срба је присилно преведено у католичанство, са активном помоћи и охрабрењем од стране загребачког надбискупа, Алојзија Степинца.
Ипак, у логору Јасеновцу су Хрвати показали своју најбестијалнију окрутност, која је по многим свједочењима резултирала помором најмање неколико стотина хиљада људи у оргији неописивог дивљаштва.
Јасеновац није имао гасне коморе ни машине за масовна убиства, тако да је свако убиство морало бити изведено на старомодан начин: ножевима, шипкама, сјекирама или чак и маљевима.
Ако је Аушвиц био епитом механизованог убиства, Јасеновац је отјеловљење ручно оркестрираног масакра.
У интервјуу који се раније овог мјесеца појавио у српским дневним новинама „Политика„, Јаша Алмули, 95-годишњи аутор и журналиста, који је претходно служио као предсједник београдске Јеврејске заједнице, описао је Јасеновац као „варварски“, рекавши да су „убиства била углавном вршена ручно“.
„Врло ријетко су кориштени меци,“ рекао је он, „пошто се вјеровало да га жртве ‘не заслужују’.“ Алмули је наставио да описује неке од усташких метода, које укључују вађење очију жртвама и пререзивање гркљана, бацање живих заробљеника у циглене пећи и тровање дјеце.
Усташе су чак употребљавале специјални нож који су звали „Србосјек“, да би посјекли што је могуће више Срба.
Постоје бројни детаљни извјештаји о пакостима почињеним у овом логору. Едуард Сајер, Јевреј из југоисточне Босне и Херцеговине, био је заточен у Јасеновцу у новембру 1941. Његови родитељи и четворо од петоро његове браће и сестара побијени су тамо. У једном интервјуу за амерички Меморијални музеј Холокауста, он је препричао неке од језивих усташких метода мучења, које укључују лет-лампе и вариочке шипке за мучење логораша.
Сајер је такође описао како је његов млађи брат батинан маљем до смрти од стране хрватских чувара, пред његовим очима, и како је ужаснут гледао како је група Јевреја из Сарајева спаљена жива.
Након рата и успоставе комунистичке Југославије, камп је забулдожиран а југословенски вођа Јосип Броз Тито је заташкавао причу о Јасеновцу, јер није желио да она буде препрека стварању новог југословенског идентитета.
Као посљедица тога, Хрвати нису били присиљени да се суоче са својом прошлошћу или својим злоделима, а то се наставило и након распада Југославије и хрватског добијања независности.
Наиме, иако су хрватске вође путовале у Јерусалим да понуде ријечи извињења Кнесету, усташко насљеђе увелико постоји и чак је веома поштовано међу неким Хрватима.
Примјера ради, прије годину и по дана, у децембру 2011, велике комеморативне мисе су одслужене у двије католичке цркве у хрватским градовима Загреб и Сплит за усташког поглавника Павелића, успркос чињеници да је он одговоран за смрти стотина хиљада невиних људи.
Можете ли да замислите да се тако нешто деси у Риму за Мусолинија или у Берлину за Хитлера? Једна од најпопуларнијих музичких група у Хрватској, Томсон рок група, привлачи десетине хиљада људи на своје концерте, гдје многи млади људи долазе поносно обучени у усташке униформе. Ова група је такође уврстила усташке слогане у неке од својих пјесама, и чак је спевала стихове који зову на истребљење Срба.
Кључни дио проблема лежи у чињеници да је меморијални музеј подигнут од стране Хрватске у Јасеновду намјерно дизајниран тако да помрачи праву природу догађаја који су се тамо догодили.
По ријечима Др. Ефраима Зурова из центра Симон Визентал, изложба у Јасеновцу је „образовна катастрофа“. Он каже да она „говори о усташама, без објашњења коју су они или која је била њихова идеологија“, и да чак не садржи никакве фотографије усташких команданата логора или оних који су вршили масовна убиства.
„Ако они не уче правилно о томе шта су усташе починиле у Јасеновцу,“ рекао ми је Зуров, „онда можемо само да замислимо шта уче дјецу у школама у Хрватској.“
Прије неколико недјеља, бивши члан Одбора музеја Јасеновац, такође је поставио низ озбиљних питања о природи ове изложбе. У писму упућеном страним амбасадорима у Загребу, Јулија Кос је рекла да музеј представља лажну слику онога што се тамо догодило, назвавши то „мутним“ и „систематским избјегавањем јасног представљања информација“. Током више од седам година, пише Кос, она је „упорно тражила од високих владиних функционера да учине нешто да ријеше проблем“, али су они одбили.
Док Хрватска маршира у загрљај Европе, дошао је тренутак да се Загреб присили да се суочи са својом злокобном прошлости. Историја и њене лекције не могу и не смију се заташкавати, без обзира је ли то политички подобно.
Хрватске власти требају драстично ревидирати меморијал у Јасеновцу и престати се сакривати иза нејасног језика. Треба успоставити забране за држање комеморација за усташке вође, а образовање о Холокаусту треба постати приоритет у хрватским школама.
У вријеме кад се екстремизам и анти-семитизам шире по континенту, од суштинске је важности да хрватски скривени Холокауст, отјеловљен у Јасеновцу, не буде занемарен.
Европа је још увијек у позицији да захтијева, те не би требала одступити од тога.
То је најмање што могу учинити у славу стотина хиљада невиних Јевреја, Срба, Цигана и других који су тамо побијени.
Извор: Јерусалем Пост – Магазин, електронско издање
