Београд – Предлажемо да за информациону безбедност земље буде задужено Министарство одбране јер смо најдаље отишли у томе, каже пуковник Иван Вулић.
Србија је једна од малобројних држава у региону које, у времену када је ратовање у информатичком простору увелико постало реалност, немају стратегију сајбер безбедности. Напади на државне информационе системе и упади у њих могу нанети велику штету привреди и систему безбедности, о шпијунажи да се и не говори. У времену када су грађани свакодневно упућени на бројне компјутерске базе података и када је интернет доступан преко мобилних телефона, саботирањем ових система, и не само тиме, може бити угрожено и становништво.
Приликом недавне посете парламентарног Одбора за контролу служби безбедности канцеларији Савета за националну безбедност и заштиту тајних података у Београду, констатовано је да је неопходно да се „у што краћем року“ изради стратегија сајбер безбедности, између осталог имајући у виду значај овог питања у процесу преговора са Европском унијом.
„Стратегија сајбер безбедности мора јасно да дефинише која је то критична инфраструктура која се штити од сајбер напада, које државне институције су задужене за то, како ће обавити тај задатак и шта ће у ту сврху користити“, каже пуковник доц. др Иван Вулић из Управе за телекомуникације и информатику Генералштаба Војске Србије.
Када је реч о сајбер безбедности у нашој земљи, највише у развоју ове области отишло се управо у систему одбране. Конкретно – поменутој управи Генералштаба ВС која је задужена за информатичку безбедност и у војсци и у министарству, као и за заштиту интернет презентација ових институција. Изрази „сајбер безбедност“ и „сајбер ратовање“ још нису у називу војних организационих целина које се баве овом тематиком, могуће је да ће то бити приликом неке будуће реорганизације. Без обзира на формалне термине, информатичари у униформи ВС и те како су упућени у сајбер ратовање.
Штавише, рат НАТО-а против СР Југославије 1999. године сматра се и првим сајбер ратом. Војска Југославије је, на основу података прикупљених електронским извиђањем, веома успешно користила информатику у брзом обавештавању јединица на терену којима је претила опасност од ваздушних удара. Било је тада и хакерских напада на сајтове и информатичку структуру држава НАТО-а.
Наредних година сајбер ратовање, које је вођено и без класичних оружаних сукоба, све је више добијало на значају. Компјутерски вирус „стакснет“ успорио је ирански нуклеарни програм, званично се не зна ко је извршио тај напад, али се то може претпоставити… Недозвољене сајбер активности између САД, које у војсци имају посебну сајбер команду, и Кине су већ дуго тема у односима ових држава. НАТО дозвољава чак и могућност оружаног напада на државе које угрожавају сајбер безбедност чланица овог савеза.
Многе земље посветиле су посебну пажњу сајбер безбедности, свесне да је исплативије предузети мере заштите него чекати „нулти дан“(zero day),односно сајбер напад који може нанети велику штету. Израз „нулти дан“ постоји јер се, за разлику, од класичног ратовања, припреме за сајбер рат не могу благовремено открити. Нема груписања људства и технике, напад је изненадан а штета настаје моментално. У Француској, на пример, за сајбер безбедност државе задужено је тамошње министарство одбране.
„Пракса је да је на нивоу државе једно тело задужено за сајбер безбедност државних институција. Оно мора да има регулаторну функцију, да одређује која средства и како ће да се користе, и извршну – да одлучује о реаговању на сајбер нападе. У неким земљама постоје посебне агенције које се тиме баве. Ми смо предложили да за сајбер безбедност Србије буде задужено Министарство одбране јер смо у нашој земљи најдаље отишли у томе, већ имамо тим за ту намену. Надам се да ће се убрзати рад на доношењу стратегије сајбер безбедности“, истиче пуковник Вулић наглашавајући да постоји изузетна сарадња са информатичарима МУП-а Србије.
Информатичари ВС школују се на Војној академији. Њихово образовање се веома цени, о томе довољно говори заинтересованост цивилног сектора за ове официре – само током ове године више информатичара напустило је службу у војсци. Пуковник Вулић сматра да би се мало бољим финансијским награђивањем ови стручњаци ипак могли задржати у ВС.
Ова, могло би се рећи, „сајбер управа“, надређена је Центру за командно-информационе системе који штити веб-презентације система одбране. Изградили су систем информатичке заштите, за сада немају организациону јединицу задужену за сајбер ратовање али то не значи да је и неће бити по усвајању стратегије сајбер безбедности и реорганизације у систему одбране. „Ко зна да се одбрани, зна и да нападне“, каже пуковник Вулић.
