У Америци неки остарели родитељи страхују да ће њихови трошкови живота пасти на терет деце, али то није случај код нас: у Србији више од половине младих живи на родитељском буџету и без наде да ће се у скоријој будућности осамосталити. Више од половине младића и девојака, између 19 и 35 година, спада у категорију „издржаваних особа” које финансијски помажу родитељи, само четвртина њих између 19 и 35 година изговорила је судбоносно „да”, а четири одсто младих је самостално дошло до стана. Половина младих до 25 године и готово десет одсто оних између 26 и 35 године живота нема ниједан „атрибут одраслости” – још живи код родитеља, не ради, није у браку и није финансијски независно. Ово су подаци из студије „Млади – наша садашњост”, Института за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, које је обављено на узорку од 1.627 испитаника, од 19 до 35 године, у 62 општине на територији Србије. О овом истраживању „Политика” је недавно писала, баш као и један дневни београдски лист који је, међутим, пренео другачије податке из исте студије.
Ови резултати не представљају никакво изненађење, с обзиром на то да подаци Националне службе за запошљавање сведоче да се на бироу налази чак 210.545 младих, (28.042 са факултетским дипломама), а то у статистичком преводу значи да је свака друга млада особа у нашој земљи незапослена.
Наша земља, наводи Станојевић, припада такозваном медитеранском кругу земаља у којима се не подстиче самосталност деце и у којима млади касно напуштају родитељски дом и остају финансијски зависни од родитеља, са којима имају јаке емоционалне везе. Њихову транзицију у одрасло доба одлаже образовање, а дуже образовање повезано је са каснијим заснивањем породице. Продужено заједничко становање са родитељима заједничко је свим младима са подручја бивше Југославије – око две трећине младих, узраста од 18 до 34 године, у нашој земљи живи у родитељском домаћинству, било да су сами било да су у браку са или без деце. Занимљиво је да млади у нашој земљи десет година касније остварују „транзицију” у одрасло доба у односу на своје вршњаке у Данској.
„Када смо младе питали због чега живе са својим родитељима, дошли смо до закључка да половина њих не жели да се одсели из родитељског гнезда јер им таква ситуација одговара, док половина сматра да би самосталан живот био боља опција, али да тренутно не постоје сви потребни услови. Висина прихода и радни статус нису у вези са жељом младих да оду, односно остану у родитељском домаћинству”, констатује Драган Станојевић, један од аутора истраживања.
Наш саговорник, међутим, додаје да у нашој земљи не постоје државни механизми подршке осамостаљивању младих, а добар део тих „механизама” пребачен је на породицу. То значи да ако млада особа нема финансијску подршку родитеља, она не може да заврши факултет, а ако јој родитељи не помогну у куповини некретнине, велика је вероватноћа да ће живети као подстанар. О неразвијености стамбене политике у нашој земљи довољно говори податак да је само 0,3 одсто младих користило субвенционисане стамбене кредите да би дошло до сопствене некретнине, а млади у нашој земљи најчешће долазе до стана путем наследства.
И док се на Западу деца одмах након пунолетства осамостаљују и свој „биолошки” дуг родитељима враћају тако што брину о њима у позним годинама живота, заштитни знак наше патријархалне културе је, по мишљењу психолога Ане Радовановић, пролонгирана адолесценција, па се у Србији сматра потпуно нормалним да „дете” од 30 година и даље живи у породичном дому. Такође се сматра „нормалним” да дете у просеку студира осам година (тек свака десета особа дипломира у року), да живи од родитељског џепарца и у четвртој деценији живота и да се након венчања враћа у своју момачку или девојачку собицу и у њој гаји наследника. Породичне задруге и живот у заједници се, међутим, не уклапају у психолошку дефиницију „нормалности”, јер је сваком брачном пару потребан интимни простор.
„У вишегенерацијској породици улоге су стално помешане и у ваздуху увек виси питање – ко је ту главни и чија правила морају да се поштују. Велики број младих доноси одлуку да живи са родитељима док се не снађу или док дете не порасте, а када схвате да је живот у заједници бременит тешкоћама и да су родитељи ти који постављају правила игре, јер финансирају ову заједницу, не треба да чуди податак да се сваки пети брак завршава разводом”, закључује психолог Ана Радовановић.
