__________________________________________
Пише: Александар Павић
Нећемо се овде придружити недостојним бајањима о томе да ли ће или не властима у Србији бити додељен „датум“ за (не)отпочињање преговора за (не)приступање Европској унији на Видовдан, 28. јуна 2013. Јер, јасно је, циљ те друштвено-политичке игре која је српској јавности преко тоталитарних – али тако ЕУропских –медија наметнута последњих месеци није у томе да се докучи одговор на ту исконструисану дилему. Напротив, парафразирајући Маршала Меклуана, као што и медији сами по себи заправо представљају поруку, тако је и игра „датума“ циљ за себе. Јавност треба истренирати, попут Павловљевог пса, да је „датум“ највреднији државни и друштвени циљ. Он треба да се воли више од маме и тате, више од бате и секе. И ниједан услов није превелики, претежак, исувише понижавајући, ниједна издаја превелика. Напротив – издаја је не залагати се за „датум“, не пожелети укрцавање на најновију верзију Титаника. И онда имамо савршену ситуацију за спроводиоце такве политике. Зашто би Председниково сарајевско „клечање“, спавање на прашњавом бриселском поду Првог потпредседника Владе, Премијерово руковање са једним од главних трговаца људским органима (бар) на просторима југоисточне Европе и предаја косметских Срба под његову власт – зашто би било која од ових ствари била подложна моралној осуди и названа издајом, када је све у функцији врховне, неспорне вредности која се у јавној сфери непрекидно пропагира?
Е, да је само Вук Бранковић имао неки „датум“ с којим је могао да маше – уштедео би труд многих историчара који покушавају, оправдано или не, да оспоре причу о његовој издаји. Каква црна издаја, какви црни ножеви у леђа – кад је “датум” Вуку био најважнији? А нашла би се ту и нека средњевековна верзија данашњег Шефа канцеларије за Косово и Метохију, неко ко би ноншалантно, лака срца и још лаганијег осмеха изјавио да ће се „датуму“ највише радовати управо Срби из Области Бранковића – иначе 96% српској и 0,26% арбанашкој према првом отоманском попису из 1455., и да су сви потоњи векови турског ропства, набијања на колац, данка у крви и других цивилизацијских погодности ипак били оправдани, и вредни радовања. Јер, у супротном, цело тамошње српство би – умрло од глади. Дакле, само да се несрећни Вук сетио неког „датума“ који је могао да потегне као изговор – можда би се историја данас другачије памтила. Онда не би било ни потребно да данашњи немачки парламентарци захтевају „промену свести“ становништва у Србији, онда Ахмет Давутоглу не би морао да се труди да доказује да је отоманска окупација Балкана била једна “успешна прича”. Све би одавно било апсолвирано, и Вук Бранковић би одавно постао пожељан национални модел.
Па чак би и турчење било не само оправданије, већ и похвално, нешто што није подложно никаквој осуди или моралном вредновању. Једноставно, могло се све време тврдити да је „осећај за реалност“ међу оним најпаметнијим и најпрактичнијим Србима победио још пре шест векова, тако да сада нико не би морао изнова да троши енергију на то. Истина, да су сви Срби тог времена били тако “паметни и реални”, цео Балкан би био исламизиран, тако да је питање да ли би нпр. било не само Моцарт кугли већ и самог Моцарта, да ли би ововековни Турци морали да возе своје нове Мерцедесе преко несигурних балканских аутопутева и масовно на њима гину само да би посетили сиромашну родбину у Анадолији – а и да ли би се Мерцедеси уопште икад и производили…
Подразумева се и да не би било ни данашњих „евроинтеграција“, јер би Европа већ одавно била интегрисана, истина у неку другу културну и верску традицију, тако да сукоби унутар ње не би били на протестантско-католичкој већ вероватно на сунитско-шиитској основи, а данашњи туристи се не би дивили врховима катедрала већ минарета – османских или арапских, свеједно је. Али то је све већ нека друга прича, која нас враћа на бесплодне стазе осуде незахвалних Европљана, на стазе вредновања, иако је већ одабрана и савршено вешто пласирана врховна вредност, с оне стране добра и зла, звана „датум“, циљ који оправдава свако средство, пере чак и најпрљавије руке, умива чак и најмусавије лице, брише чак и најслинавији нос.
Свакако је, дакле, занимљивије од тога да ли ће Србија добити “датум” или не посматрати пратеће ефекте које он производи. Први потпредседник Владе нам је недавно демонстрирао како једна врховна идеја-водиља као што је „датум“ уме да потисне у други план све друго, па чак и објективну реалност из не тако далеке прошлости. Тако нам Први потпредседник саопштава, преко стоглаве хидре својих ЕУропских медија, да ће, ако Србија „добије датум“ – то бити први победнички Видовдан у српској историји. Нећемо ни овде улазити у бесмислене расправе о вредностима које су ипак нижег ранга од већ-много-али-никад-довољно-помињаног „датума“. Дакле, нећемо замарати „датумаре“ крајње непрактичним, неделотворним, замарајућим и, на крају, немодерним и не ЕУропским примедбама везаним занеупоредиво ниже вредности које су оличене у Косовском завету: да се вреди борити за вечно а не за пролазно, да вреди свој живот дати за ближње, за отаџбину, за част и остале идеале које „датуму“, разуме се, нису ни до колена. Само ћемо уочити како је чак и један врховни реалиста веберовске школе као што је Први потпредседник Владе Србије, упао у замку у коју редовно упадају сви „идеалисти“. Замаглио му се поглед на материјалну, осведочену, документовану реалност.
Да, чак и њему се то може десити. Јер, како другачије објаснити то да је Први потпредседник заборавио велику видовданску победу од пре само нешто више од две деценије – пробијање коридора који је поново спојио западне и источне делове српске Босне и Херцеговине. Управо је 28. јуна 1992. године проглашен успех операције Коридори завршетак 42-дневне ваздушно-копнене блокаде западног дела Републике Српске. Директан повод за ту операцију била је смрт 12 беба у бањалучком породилишту због недостатка кисеоника, беба за које до дан-данас нико није клечао, нити ико правио демонстрације у Сарајеву или било где другде на територији Федерације БиХ.
Онима којима је стран занос који изазива обожавање “датума” је можда помало чудно што је један тако високи државни функционер заборавио тако важан догађај из релативно блиске прошлости. А нема сумње да је у питању заборав а не незнање. Јер, године 1992. је данашњи Први потпредседник Владе Србије и српски “најевропљанин” био озбиљан кандидат за “најсрбина”. Нико се није залагао за западније “великосрпске” границе од њега, а мало их је било који су били гласнији у дезавуисању свих који би се усудили да буду мање амбициозни, односно “реалнији” на пољу националне картографије. Ниједна реч није била исувише тешка да се изговори на рачун таквих, па ни квалификација попут “несрпске фукаре која онима који су ову земљу бомбардовали скуте љубе и руке љубе”.(1) Данашњи Први потпредседник Владе је пре 21 годину био међу онима који су јавно славили овај огромни војни успех. А сада га је заборавио. То је та моћ “датума” – ништа се с њим не може упоредити, и све друго делује тако некако бесмислено и мало, неважно и недостојно сећања.
Наравно, постоји и теорија да је посреди не толико заслепљеност идолизованим циљем, већ један други феномен такође присутан у српској историји: потискивање свега што човека подсећа на његов претходни живот, којег се у међувремену одрекао. Тако је много пута истакнуто да кључ разумевања геноцидног понашања многих који су променили веру према својој дојучерашњој сабраћи лежи у њиховом настојању да униште сва могућа сведочанства и све могуће сведоке њиховог претходног бивствовања. По тој теорији, само сећање на видовдански пробој Коридора из 1992. године будило би у свести Првог потпредседника Владе непријатне асоцијације на његов претходни живот, када је исповедао неке друге вредности.
Стога, и ове године, Видовдан представља велико српско видело. Они на власти се надају прилици да објаве свој коначни раскид са (сопственом) прошлошћу, као и намеру да се још жешће с њом обрачунавају у будућности. Јер, “приступни процес” је препун нових захтева, врви од могућности за нове уступке, додатне промене свести, још већа “одрицања” ради једине вредности која може да засени “датум” – “чланства”.
Но, да је неправедно не запоставимо, имаће и званична опозиција нешто с чим ће моћи да се подичи и да објави, нешто што је већ назначено најавом “видовданске променаде” у режији Демократске странке Србије (2): да су надања у некакав шири заједнички фронт у борби за очување Устава и државе по свој прилици илузорна. Супротно Кнежевој вечери од пре шест векова, изгледа да је сваком потенцијалном јунаку у данашњем Косовском боју нађена, уместо врлине – мана. За “утеху”, остало је опредељење за земаљски пораз. У овој ситуацији, дозвољено је задовољавати се и малим стварима.
