24. марта 1999. године у 20:45 часова почела је ваздушна агресија НАТО-а на Савезну Републику Југославију. Бомбардовани су војни циљеви, да би се касније напади проширили и на привредне и цивилне циљеве. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. Процене штете коју је имала СРЈ крећу се од 30 до 100 милијарди долара. Коначан број жртава званично није саопштен, а срБске процене се крећу између 1.200 и 2.500 погинулих и око 5.000 рањених.
Од циљева који се не могу сматрати ”војним” најпознатији су:
Напад на путнички воз у Грделичкој клисури је изведен 12. априла 1999. године (другог дана Православног Ускрса), када је авион НАТО пакта испалио две ракете и погодио путнички воз који је прелазио преко железничког моста на Јужној Морави у Грделичкој клусури. У експлозији и пламену од ових погодака изгинуло је и повређено много путника.
Авалски телевизијски торањ, срушен је 29. априла 1999. године авионском бомбом 37-ог дана бомбардовања. До рушења Светског трговинског центра 11. септембра 2001. године Авалски торањ је био највиши срушени објекат на свету.
Петроварадински мост 1. април 1999. година
Око 5 сати ујутро у Новом Саду бомбардован је Петроварадински мост који повезује Нови Сад и Патроварадин. Мост је тотално срушен, и само његов врх је остао да вири из Дунава.
Рафинерија у Панчеву, гађана је 4. априла 1999. године око 4:30 са две ракете бомбардована je рафинерија нафте, погођена РЈ Енергана. Погинула 2 радника а 4 задобило тешке телесне повреде.
Зграда РТС-а, Око 2:06 бомбардована зграда Радио-Телевизије Србије у Абердаревој улици у Београду. Погинуло 16 особа, 3 задобило тешке а 13 лаке телесне повреде.
Бомбардовање је почело у пролеће 1999. године, без предходне објаве рата, без обзира на одредбе десетина међународних конвенција о људским правима и спречавању злочина против човечности и мира. Запретили су да ће нашу војску поразити и уништити за три-четири дана, да ће нашу земљу ”вратити у камено доба” и да ћемо на коленима молити за опроштај ”Милосрдног анђела”. Као одговор на ”нашу претњу да ћемо се бранити” , припремили су до тада, највећу армаду, чији су економски и борбени потенцијали били преко 600 пута већи од наших борбених могућности. За сваки случај припремили су и, нажалост, употребили преко десет тона радио-активне муниције. Историјска је истина да ни толика сила, лажи и преваре као и почињени злочини према цивилном становништву нису успели да нас поразе. Нису успели јер је у саставу Војске Србије било више десетина хиљада Обилића, који су бранили свету срБску земљу косметску, иза чијих леђа није било резервних положаја и који су између неслоге и смрти, изабрали смрт и тако постали део наше неотуђиве историје.
Историјска и свеколика људска цивилизација и сам Бог, сведоци су да ми Срби ни овог пута немамо чега да се стидимо. Криви смо колико и наши преци који су своја огњишта саградили на крвавом Балкану, на епицентру моћног запада у 20. веку. Криви смо јер смо бранили своју земљу, животе, децу, сваки педаљ наше свете земље и што смо при томе уместо њиховог принципа крволочности применили принцип човечанства. А зарад истине и поколења, нека о томе посведоче речи америчког генерала Шорта, главнокоманујућег авијације НАТО, који је био принуђен да, без гриже савести на годишњицу агресије 2002. године каже: ” Цивилни циљеви у Србији су гађани у нашем очајничком тражењу излаза, јер бомбардовање није успело да изазове жељене ефекте уништења потенцијала Војске Србије”.
