Код нас, у Србији, уз постојеће вековне теорије завере – како нас цео свет мрзи, постоје и оне приземније, али и стварније: прислушкивање, праћење, тајно снимање, као најчешћи начини праћења људи и завиривања у њихове тајне. А, добро послужи, кад зафали, и за политички притисак, или што да не, и за уцену…
Сад, кад је пет година после, откривена наводна „афера Дачић -Миша Америка“, на 130 дискова, која се тек захуктава, а коју је отворио доскора свемоћни координатор безбедоносних служби у кабинету Бориса Тадића, Миодраг Мики Ракић у једном малолитражном недељнику, па је потом та прича помпезно лансирана, према речима бившег ко-министра, данас адвоката Божидара Прелевића у „службеном гласнику“, познатијем као „Информер“, сетили смо се једне по обиму много веће афере и тајног праћења и прислушкивања око 40 људи.
А све лепо упакованих у три случаја тајне акције СДБ: „Мачва“, „Кактус“ и „Шумадија“ из 2001. године.
Наш саговорник је Драган Тодоровић, у то време председник Одбора за безбедност Скупштине Србије, који је залуд покушао да уђе у мрачне тајне неформалних центара моћи, док зарад „постављања“ незгодних питања није смењен, уз формално образложење – да је Одбор наводно користио за промоцију своје тадашње странке – СРС.
Драган Тодоровић, и не само он, уверен је да би се раскринкавањем поменутих акција („МАЧВА“, “КАКТУС“ и „ШУМАДИЈА“) праћења и прислушкивања људи (међу којима је под надзором био и Милан Веруовић, шеф обезбеђења Зорана Ђинђића, као и многи други: криминалци, адвокати, новинари, политичари, па и неки људи из самог врха полиције?!) могла да се утврди и позадина монстроузног убиства председника Владе Србије др Зорана Ђинђића, али је и тада, као и данас – то све ад акта, по нечијој вољи…
Садашње власти сигурно не иако се громогласно, истина и успешно, бори против корупције и организованог криминала, засад као да нема интереса да развеје вео тајни и мутних ствари око убиства Зорана Ђинђића!?
Сведок: Ви сте били председник Одбора за безбедност, више пута сте отварали ту тему, стављали је на дневни ред, али никад није ни одшкринута, а камоли расветљена?
Драган Тодоровић: Никада и неће осим ако се не изврши озбиљан притисак озбиљне јавности, који би присили те, очито моћнике, да попусте и да се јавности пружи одговор – по чијем су налогу праћени људи, ко је добијао те податке, ко их је анализирао, али и ко – користио!
С: Зашто верујете да „никад неће“?
Д.Т: Та тема може да се доведе до краја само уколико они који држе све конце и власт над службама безбедности у Србији – хоће!
С: Па, хоће ли?
Д.Т: Одмах бих ту ставио велики знак питања. Јер, све што се овде покушавало, да бисмо добили чисту ситуацију или да дођемо у ситуацију да се све ради по закону је – пропадало. А у ствари све је урађено у једном смеру да се наше службе безбедности ставе под контролу страних служби безбедности и да буду само сервис страних обавештајних служби.
Зато не верујем да ће у Србији у неко догледно време ситуација да се измени, бар кад је у питању рад служби безбедности. Овде је од 2001. године урађено исто што је урађено и у многим источноевропским земљама. Стране службе „купиле су све што вреди“, остатак домаћих тајних служби је потпуно дезинтегрисан, и све су, практично, само сервиси страних обавештајних служби.
С: Хоћете да кажете да су наше тајне службе обичан сервис страних обавештајних служби?
Д.Т: Да! Наравно, не могу да вам дам чврсте доказе и чињенице, и да докажем да је то тако. Али, пошто знам како све функционише од 2001. у овој држави, немам дилему да је – тако. Ако Ви у Генералштабу, у канцеларијском простору на преко 100 метара квадратна имате припаднике НАТО пакта, па још ни кирију не плаћају, шта онда рећи?!
Ако се сећате 2001. када су Американци послали одређени број инструктора, војних стручњака за наменску производњу – да обиђу све наше фабрике оружја и наменске производње – а ја сам тадашњој савезној влади поставио питање да ми одговори – на којој је то седници одлучено да се то дозволи? Никада ми није одговорено, ни данас одговор немам, а ту се ради о најтежем кривичном делу – велеиздаји.
Иначе, овде не можете да урадите ни оно што изгледа најнормалније. За ствари које су противзаконите и које су почињене од највиших државних органа, или појединаца у њима, ни одговор не можете да добијете. И долазите у безизлазну ситуацију да беспомоћно гледате како се газе закони, крши Устав, чине најтежа кривична дела, и да то не подлеже никаквој одговорности, па чак и не постоји могућност – да се та одговорност процесуира…
С: Кад кажете „неко“, шта подразумевате под тим. Управо је пре неколико месеци у медијима писано о прислушкивању председника Србије Томислава Николића, па председника СНС и првог потпредседника Александра Вучића, сад је у жижи, а могуће је и Влада да падне, тајно праћење и снимање наводних контаката премијера Србије Ивице Дачића с припаницима „Шарићевог нарко клана“? У медијима је кренуло: Дачићев шеф кабинета контактирао са Шарићевим кланом, па Дачић се састајао са Мишом Бананом, наводним припадником „клана Шарић, па 130 дискова, па транскрипти…
Мислим да постоји више нивоа у томе ко шпијунира државу! Највиши ниво је врх ове државе и он диригује. Али, тренутни актери последње афере само су пиони, и ту су само да би помогли онима којима је то важно, а у овом часу Дачић је интересантан
Д.Т: Мислим да постоји више нивоа у томе ко шпијунира државу! Највиши ниво је врх ове државе и он диригује. Али, тренутни актери последње афере само су пиони, и ту су само да би помогли онима којима је то важно, а у овом часу Дачић је интересантан.
С: Зашто?
Д.Т: Експониран је у разговорима и тешким преговорима око судбине Косова и „негде“ је процењено да њије довољно „компатибилан“ и да га треба још више ослабити. Овим не желим Дачићу ни да помажем, ни да одмажем, покушавам само да будем рационалан и да изнесем своје виђење…
С: Појасните…
Д.Т: Значи, Дачића, треба максимално ослабити и довести га у позицију да можете евентуално да имате против њега и да то што имате – изађете с тим у јавност. Па онда користите другог играча коме дате те податке који их сад користи, и такав начин игре је овде, у Србији, на сцени нон-стоп! Али, истине ради, морам да кажем, у високој српској политици не постоји човек, функционер, који није једног момента сарађивао с криминалцима! Чак и већина људи из врха и ове власти у одређеном моменту били су у контактима са виђенијим и великим криминалцима. Али, то само по себи, не значи да су и они криминалци. Међутим, бојим се да је само питање часа – ко ће кад добити коју информацију и покушати да је искористи.
С: Хоћете рећи да је то природа политике?
Д.Т: Не, није то природа политике, већ политика ДОС-ове политике. ДОС је на власт дошао уз помоћ криминалаца. Узмите на пример Ненада Чанка и његовог пријатеља за кога је јавно рекао да неће да га се одрекне. И шта је било, ништа!
С: Мислите на Опачића?
Дачића треба максимално ослабити и довести га у позицију у којој ви, ако имате нешто против њега – изађете с тим у јавност. Па онда користите другог играча коме дате те податке који их сад користи, и такав начин игре је овде, у Србији, на сцени нон-стоп!
Д.Т: Нећу да помињем имена, само помињем имена активних политичара. Узмите Коштуницу и његове везе с некима који су му обезбеђивали митинге, узмите Зорана Ђинђића и његове везе са Земунским кланом… Па, све је потпуно јасно… Или ону изјаву: „Руке ми крваве, а савест чиста“…
С: И Вас и Вашу тадашњу странку, којој је био центар баш у Земуну, помињали су за неке везе са Земунским кланом?
Д.Т: Све што је било везано за СРС и „земунски клан“ одавно је освануло у медијима. Било је и покушаја да се неке ствари процесуирају. Морам да Вас подсетим да је против Војислава Шешеља била покренута истрага и да је то завршено одустајањем јавног тужиоца, после саслушања Војислава у Хагу. По том питању је стављена апсолутна тачка.
Затим су и мене оплели, то је урадио заштићени сведок, Багзи, да сам ја наводно остављен као човек за везу са Земунским кланом. Рекао сам, то што прича Багзи је тачно, али моја веза је била директна, преко Коштунице и Тадића! Више ме нико и нигде није помињао. Често су оптуживали и Небојшу Човића, па шта…
С: Које су то силе које то све могу да наложе и да ураде, јер кад раде то највишим државним функционерима, шта могу обичним грађанима?
Д.Т: Није просто објаснити које су то силе. Постоје, пре би се рекло, „Центри моћи“ ван државе и постоје њихове филијале унутар државе. Постоје центри моћи, тајни, и у самој држави, али који имају много мање могућности – које су везане уз поједине службе… Јер нико од њих не може увек да добије оно што тражи, и да то што добије буде сто одсто тачно. То се најбоље види од 2001. године, када је ДОС дошао на власт, када, ипак, суштински нису успели да баш до темеља разбију полицију и службе безбедности…
С: Добро, али има се утисак да су на удару тих специјалних мера, прислушкиваних, контролисаних, праћених, „пресретнутих“ најчешће људи који су на власти, па чак и на највишим функцијама!? Како „они“, ако они већ нису по функцији и сами центри моћи?! Како је могуће да од њих неко буде већи и јачи центар моћи, рецимо од председника државе, или министра полиције, премијера?
Д.Т: Председник Србије у овој констелацији има посредан(!) утицај и да утиче али и могућност да добија информације. Из неког разлога код нас, али буквално је то – нарочито од 2001. наовамо, да се све дели као – плен! Значи, имао си 18 странака, колач се дели на 18 делова и свако заграби колико је снажан. Тада се добије власт као акционарско друштво, и то се није променило ни до данашњег дана.
Чак и већина људи из врха и ове власти у одређеном моменту били су у контактима са виђенијим и великим криминалцима. Али, то само по себи, не значи да су и они криминалци. Међутим, бојим се да је само питање часа – ко ће кад добити коју информацију и покушати да је искористи.
С: Поменули смо последње примере праћења и прислушкивања Дачића, Николића, Вучића, али у доба када сте ви били председник Одбора за беубедност била је такође једна велика афера, под шифрованим именом: „Мачва“, „Кактус“ и „Шумадија“…
Д.Т: То је било 2001. године Али сад долазимо до круцијалне ствари кад је у питању наша држава, а не само Служба. Ја не бих хтео ни на који начин да доводим у питање борбу против корупције и криминала и на ни на који начин доводим у питање шта се сад догађа. Али, наравно, мораћемо да сачекамо да се све то заврши, ма да, по мени почетак је добар!
Поготово што сви ту случајеви, а има и оних који нису покренути, нису само спорне само ове 24 приватизације, махом из доба Коштуничине владе од 2004. године па надаље до 2006/7, јер постоје и други случајеви. Мора да се крене од Беочинске фабрике цемента, Ушћа, па редом да би се дошло до комплетног раскринкавања спреге криминала-политике – тајкуна у пљачкању Србије која је спроведена у претходних 12 година.
Овде, кад говоримо о аферама „Мачва“, „Кактус“, „Шумадија“ имамо елементарне примере злоупотребе власти од некога ко је то омогућио, заправо наредио и, уз све то, ниједна власт није учинила ништа да се та афера истера на чистину.
И, оно што је за мене посебно интересантно је да би рашчишћавање акција СДБ „Мачва“, „Кактус“, „Шумадија“ довела до многих чињеница које би, вероватно, у великој мери расветлиле позадину убиства Зорана Ђинђића, а можда и допрла до директног наручиоца ликвидације председника Владе Србије.
Расветлило би многе улоге људи који су у томе учествовали, објективно, тешко бисмо дошли до наручиоца и налогодавца, али бисмо му се примакли, то је сигурно. Као и до мотива – зашто је убијен Зоран Ђинђић! Посебно сам изненађен, откад је, од 2001. да тако кажем, нова власт на сцени – да ни они нису заинтересовани да отворе случај, тим пре што се неки од њих што директно, што посредно оптужују да су иницијатори убиства Зорана Ђинђића.
Једноставно, постављам питање – зашто су незаинтересовани?! Одговора, у сваком случају има више!
С: Којих?
Д.Т: Један може да буде да нису заинтересовани, али у то, ако већ истражујете криминал – зашто не истражују и најтеже кривично дело, много теже од сваке пљачке државе – убиство председника Владе Србије. И одмах дођете и до логичног одговора: неко то не дозвољава!
С: Ко?
Д.Т: Али, ако неко не дозвољава, онда је логично питати: због чега? И ко је тај „неко“ ко не дозвољава? Где је тај – неко? Да ли је у овој држави? Или ван ове државе?! У којој је држави? Јер, логично је, да није у нашој, јер смо ми овде власт? Али, ако знамо да није у нашој, онда, у којој је? И који је мотив те државе да се убије председник Владе Србије?
ДОС је на власт дошао уз помоћ криминалаца. Узмите на пример Ненада Чанка и његовог пријатеља за кога је јавно рекао да неће да га се одрекне. И шта је било, ништа! Нећу да помињем имена, само помињем имена активних политичара. Узмите Коштуницу и његове везе с некима који су му обезбеђивали митинге, узмите Зорана Ђинђића и његове везе са Земунским кланом… Па, све је потпуно јасно… Или ону изјаву: руке ми крваве, а савест чиста…
С: Било је у Скупштини покушаја да се отвори расправа о тајним акцијама „Мачва“, „Кактус“,“ Шумадија“?
Д.Т: Скоро годину дана сам у Одбору за безбедност покушавао да сазнам. Био сам председник, а онда сам смењен под изговором да Одбор користим за страначку промоцију (СРС), а у ствари сметала су им питања која сам постављао и отварао. Покушао сам као надлежни одбор да добијем одговоре везане за акцију Службе у борби против криминала, али и да видимо улогу Службе у свему томе! Између осталог, иако то није тема овог разговора, покретао сам питање у вези приватизације Луке „Београд“, „Ц“ маркета, “Вечерњих Новости“… где смо имали необориве доказе да се ради о криминалу!
С: Шта сте покушавали око тајне акције тајне службе да урадите?
Д.Т: Тада сам као председник Одбора од Врховног суда Србије затражио да доставе – да ли је СДБ 2001. од суда затражио дозволу да се нека одређена лица прате? (По закону да бисте спровели акцију праћења било које особе – потребна је дозвола Врховног суда!)
С: И?
Д.Т: Добио сам одговор да никада Врховни суд није добио захтев, а још мање дао одобрење да се ти људи прате!
С: Ко је био на списку?
Д.Т: На списку праћених, не знам тачно, било је 40-ак људи који су у ове три акције праћени. Нека имена су изашла у јавност: неки адвокати, неки новинари, и неки људи из најближег окружења Зорана Ђинђића… Да, добро сте обавештени, Милан Веруовић (шеф обезбеђења Зорана Ђинђића, примедба редакције). Ја помињем само имена која су већ експонирана у јавности, јер и даље на документима стоји ембарго – државна тајна! И зато пазим да не прекршим закон и да не дођем под удар тог закона! Мада, данас гледано, у пробраним медијима „севају“ документа која су сигурно заштићена државном тајном, али нико ништа не предузима. Али, то је тема за Вас, не и за мене.
С: Рекосте, конгломерат разноразних људи, струке, професије и друштвеног миљеа нашао се на удару три тајне акције: „Мачва“, „Кактус“ и „Шуумадија“?
Д.Т: У ове три операције и с толико великим бројем праћених људи, просто је невероватно – какав је то скуп људи. Било је политичара, новинара, адвоката, криминалаца, полицајаца, бивших, тадашњих. И ту се логично поставља питање: какви су били разлози праћења тако разнородних група и чиме су ти људи били међусобно повезани? Шта је њихово везивно ткиво? Која је то нит? Јер, морао је да постоји неки разлог да се крене у ту тајну, али масовну акцију?
С: Дакле, пошто Врховни суд није дао налог и дозволу – ко је дао? Не верујемо да је то БИА сама на своју руку радила?
Овде, кад говоримо о аферама Мачва, Кактус, Шумадија имамо елементарне примере злоупотребе власти од некога ко је то омогућио, заправо наредио и, уз све то, ниједна власт није учинила ништа да се та афера истера на чистину. И, оно што је за мене посебно интересантно је да би рашчишћавање акција СДБ „Мачва“, „Кактус“, „Шумадија“ довело до многих чињеница које би, вероватно, у великој мери расветлиле позадину убиства Зорана Ђинђића, а можда и допрла до директног наручиоца ликвидације председника Владе Србије
Д.Т: У то не улазим и нисам успео да утврдим. Неки су помињали тадањег министра полиције…
С: Душана Михајловића?
Д.Т: Па, добро, Ви сте га поменули… рецимо у сваком случају од некога би морало да се крене. Или од тадашњег шефа ДБ… Било их је више, имена ме не интересују… Прво би морало да се истражи по хијерархији: ко је уопште могао да нареди? Не бих да улазим у шпекулације… Друга ствар: сви ти подаци који су сакупљани морали су некоме да буду достављани? Коме? На основу резултата, праве се анализе! Ко их је радио? И на крају, најважније: коме су коначни резултати достављани?! Јер, ту је било не могу баш да кажем центара, али више људи који су могли да буду корисници ових информација. И, ту морамо да застанемо и да се запитамо: ко су ти људи?
Због чега Вам све ово говорим? Па из једног простог разлога – поменули смо да је између осталих био праћен и Милан Веруовић. С њим сам, између осталог, у више наврата разговарао. Сећате се „рашомонијаде“, два метка, три метка… Гледао сам обдукциони налаз тела покојног Зорана и тамо су ствари толико фрапантне и у много чему се не слажу с оним што је на суду узето као доказ! Још увек, ево већ је десет година прошло, а није рашчишћено ни отклуд ТВ камера на егзекуцији…
С: Шта хоћете да истакнете?
Д.Т: Да би се извршио атентат, поготово на ВИП особе, фактор времена је најбитнији, од тога нема важнијег. А, ако ви пратите и прислушкујете човека који је са Ђинђићем 24 сата дневно, онда је јасно да пратите Ђинђића 24 сата?! Значи, у сваком тренутку се знало кретање премијера, знало се где је и кад је ту, где је. За ово што Вам говорим и данас постоје сведоци. Живи су, хвала Богу, бројни оперативци који су обрађивали акције „Мачва“, „Кактус“ и „Шумадија“ и убеђен сам да би већина њих, ако би се данас отворила и покренула истрага, а они ослободили чувања државне тајне, да би били много ближе истини, јер би људи проговорили.
С: Својевремено сте то покретали са скупштинске говорнице?
Д.Т: Јесам, али знате шта је био основнои проблем. Тада смо тражили да добијемо увид у документа вазена за ове три акције. Истина, имали смо бојазан да нећемо добити баш све…
Али, добро, и то нешто што бисмо добили, боље је од ништа, што имамо и данас. И знате, ко није желео да гласа да можемо у „глувој соби“ БИА да добијемо увид и да одређеним људима поставикмо питање око ове три тајне акције, неодобрене од Врховног суда?
С: Ко?
Д.Т: Демократска странка! То сам, својевремено, и јавно рекао са скупштинске говорнице. И тад, а и сад је јасно, да некоме из ДС није одговарало да се проиближимо правој истини о убиству Зорана Ђинђића!
Посебно сам изненађен да од 2001, од када је нова власт на сцени – да ни они нису заинтересовани да отворе случај, тим пре што се неки од њих што директно, што посредно оптужују да су иницијатори убиства Зорана Ђинђића.
С: Да се вратимо на „Мачву“, „Кактус“ и „Шумадију“?
Д.Т: Посебно је интересантно да је 2004. на власт дошла ДСС, дошао је Војислав Коштуница, кога и данас, мало-мало, па прозивају по медијима око убиства Зорана Ђинђића. И он је могао да нареди да се истражи овај случај, али није… Власт се опет променила, дошли су Демократе и Борис Тадић. И, ништа? Ни они нису били заинтересовани да сазнају који су мотиви, и ко је, заправо наложио убиство њиховог лидера Зорана Ђинђића…
С: Борба против организованог криминала је у пуном јеку: затвори се пуне, чинило се, недодирљивима?
Д.Т: Искрен да будем очекивао сам да ће убиство Зорана Ђинђића добити приоритет. Верујте ми, то убиство сматрам највећим могућим злочином. Шта би још требало да се догоди? А успут, имате на располагању све ове ћињенице о којима говоримо – да се злочин истрађи и примакнемо коначном решењу?
С: Шта Вам то казује?
Д.Т: Бојим се да неко јако моћан жели да све око убиства Зорана Ђинђића за вјек вјекова остане овако како је сада – мутно.
С: Ви, као да сте убеђени да би отварање истраге о тајној акцији „Мачва“, „Кактус“, „Шумадија“ помогло разрешењу мистерије убиства Зорана Ђинђића?
Д.Т: Да. Уколико би се искрено радило и постојала политичка воља да се на истрази истраје. Убеђен сам да би, уколико се истрага отвори, људи који су били у акцији – рекли све што знају и ту би се напшравио велики помак. Уз то мислим да је мотив „Сведока“ да се отварањем овог случаја притисне јавност. Јер, искрено, без отварања овог случаја, а могу да нагађам зашто се не отвара, иако сам уверен да у овој постојећој власти нема људи умешаних у убиство Ђинђића, па ми је тим више нејасно – зашто се истрага не отвори. Зашто влада мук и ћутање. И зашто се, ево већ деценију, разним перфидним методама вода скреће на другу воденицу…
С: Чини се да мислите да ако се не отвори случај „Мачва“, „Кактус“, „Шумадија“ и отворе питања око убиства премијера, да је и ова, ма како велика изгледала, борба против криминала, само гребање по површини?
И знате ко није желео да гласа да можемо у „глувој соби“ БИА да добијемо увид и да одређеним људима поставикмо питање око ове три тајне акције, неодобрене од Врховног суда? Демократска странка! То сам, својевремено, и јавно рекао са скупштинске говорнице. И тад, а и сад је јасно, да некоме из ДС није одговарало да се проиближимо правој истини о убиству Зорана Ђинђића!
Д.Т: За мене је то питање свих питања!
С: Да се, опет, вратимо актуелностима. Чини се да је Шарић једно време по Србији радио сасвимн легално? Куповао је, продавао…
Д.Т: Само вам се чини, јер то је потпуно немогуиће, да је радио легално…
С: Што?
Д.Т: Из једноставног разлога, морало се размислити – ко је уопште Шарић с толиким парама и одакле му толике паре? Неко је наравно добро знао ко је Шарић и чиме се бави. Уосталом организовани криминал у Србији има три крака: први – политичари, други – тајкуни, трећи – криминалци… Сви остали су, да се нашалим – „поштени криминалци“, опљачкају нешто, ухапсе их, немају заштиту и правац у затвор. И здраво, довиђења.
С: Да ли је то разлог да се „чувени досијеи“ који се често помињу не дају јавности на увид?
Д. Т: То, прво није тачно! Они који највише јавно кукају да се ти досијеи отворе, то раде само из једног разлога…
С: Којег?!
Д.Т: Желе само да сазнају да ли Служба зна све оно шта су они радили и за кога су радили. Само то њих интересује…
С: Извините, али главни заговорник отварања досијеа је СПО, „убише“ се сваки дан да се ти досијеи отворе?
Посебно је интересантно да је 2004. на власт дошла ДСС, дошао је Војислав Коштуница, кога и данас, мало-мало, па прозивају по медијима око убиства Зорана Ђинђића. И он је могао да нареди да се истражи овај случај, али није… Власт се опет променила, дошли су демократе и Борис Тадић. И, ништа? Ни они нису били заинтересовани да сазнају који су мотиви, и ко је, заправо наложио убиство њиховог лидера Зорана Ђинђића…
Д.Т: Ви мене добро не слушате! Морате истовремено да поставите и питање мотива – зашто СПО инсистира?! Ја лично никада нисам имао ни жељу, ни вољу, а поштено ни ралога, да завирим у свој досије. А био сам у могућности. Није ме занимало! Што? Из једноставног разлога, све што сам радио и радим може да „уђе“ у новине, у медије, и баш ме брига да ли је то негде евидентирано. И друго, никада нисам радио ништа против интереса државе, а многи јесу. Не занима ме да ли ме неко прислушкује, ни да ли ме прати или ме пратио.
Ако то неко жели да сазна, ту мора и да постоје неки други мотиви. Посебно ако су били „доушници“, а они су најпрљавији сој људи на свету.
Ви се сећате афере о „Сократу“, „Аристотелу“ и тако неким филозофима, где је јавност упозната и где је изашло на увид да су поједини високи функционери ДОС-а били доушници и жбирови.
Е, такви људи инсистирају на отварању досијеа. Људи, који нису пронашли начин да се искажу, па су се доказивали – цинкарењем пријатеља, комшија, сарадника… А управо такви су у жижи интересовања страних служби, да би домаће разорили до темеља. Уз то, кад отворите досијеа, ви суштински отварате и мрежу која је годинама стварана. То се десило у многим земљама, с посебно тешким последицама у Источној Немачкој.
А, оно што је посебно важно, то је да је Русија, ни данас, а питање је да ли ће икада – успети да реконструише своју мрежу коју су имали до пада Берлинског зида. Тако та прича о досијема и отварању досијеа служи само да би се добило оправдање – подршка јавности, јер то као народ жели да зна, а заправо је покушај да се Служба стави под контролу…
Али, кад погледате с друге стране примере где је евидентно да је та Служба, заправо појединци у њој, радила против закона, а да се ништа није учинило, онда је потпуно јасно да је то са отварањем досијеа обична фарса.
(Сведок)
