Темишвар – Не тако давно, пре две деценије, нас Срба у Румунији било је више од 30.000. Данас нас је свега 18.500 и све нас је мање. Немамо довољно ђака за наше српске школе и гимназију „Доситеј Обрадовић“ у Темишвару. Бојим се да ће се гимназија угасити!
Ову озбиљну стрепњу изнео нам је др Славомир Гвозденовић, најпознатији Србин у Румунији, једини наш човек, функционер у политичком врху у Букурешту, посланик, српски представник, књиженик и професор. Навршио је 60 година живота и 30 година свог књижевног рада, који су нераскидиво везани за судбину народа коме припада.
„Румунија је мој завичај, а Србија је моја отаџбина. Рођен сам у српском селу на граници, коју никада нисам признавао, јер сам од предака научио да никакве међе не смеју да деле Србе. Мој деда Милутин Гвозденовић из села Белобрешка био је политички активиста, делегат Централног комитета СК Румуније и Русије. На конгресу је требало да говори о свом партијском секретару, али је заборавио његово име од треме и ускликнуо паролу: „Живео овај мој!“ Због тога је имао политичких невоља. Отац ми је био акцијаш на прузи Шамац – Сарајево, када је био и Јон Илијеску, касније председник Румуније, и није се бавио политиком.“
„Ја сам у политику ушао због Срба, јер су ме изабрали да их представљам у Букурешту“, открива нам свој политички педигре др Гвозденовић.
Седимо у ресторану „Лојд“ у центру Темишвара, „српске престонице“ у Румунији и чекамо да нам се придружи други угледни Србин, угоститељ и бизнисмен Јавор Радованчев. Обојица потичу из села Белобрешка из Банатске Клисуре, где су Срби најсложнији и најјачи. Радованчев хвалећи Гвозденовића открива заправо његов допринос српству.
„Наш Славомир је пуних осамнаест година посланик српске мањине у парламенту Румуније. Бранио је интересе матице, писао отворена писма, предлоге резолуција и прогласе румунском председнику и премијеру, као и председницима оба дома парламента, а организовао је у Темишвару и Букурешту и скупове против бомбардовања Србије. Посебно се ангажовао за одлуке румунских државних институција о очувању ингегритета српске колоније у Румунији, али и суверенитета Србије на Космету. Више пута је у Румунији пред међународним организацијама говорио о неопходности интеграције Србије у ЕУ. И на последњим изворима за посланика су га изабрали Румуни, а не Срби“, прича Радованчев.
Гвозденовић је румунски посланик у Букурешту, потпредседник Одбора за културу у румунском парламенту од децембра 2012. године, где се бори за развој српског културног идентитета. Изабран је за посланика са 8.300 гласова, од чега су му већину дали Румуни. Да би оправдао своје Србе, Гвозденовић помиње да је била страшна зима и да се по огромном снегу не иде на гласање. Овај стамени човек, беле пути и румених образа, брзог језика и енергичне нарави, о Србима говори са нескривеном љубављу.
„Ми Срби смо житељи Румуније од 14. века. Били смо уважавани, понижавани, хапшени у комунизму и намерно заборављани као народ, а последњих деценија смо призната национална мањина. Уједињени смо у Савез Срба, који има 23 организације и педесетак одбора у свим местима. Румунска држава финансира наш савез са 700.000 евра, док нас матица Србија често заборавља и помаже са скромним донацијама. Иако у Румунији ми Срби нестајемо као људи, иза нас остају дубоки српски трагови, који су завет новој генерацији Срба да развијају наш национални идентитет“, казује Гвозденовић.
Поносни белобрешки ђак
Гвозденовић је рођен 1953. године у селу Белобрешка, које се налази у румунском делу Ђердапа. Веома је поносан што потиче из села и региона за који се тврди да је симбол ортодоксног српства у Румунији. У Белобрешки је први пут отишао у цркву и ту је звавршио српску школу. Дипломирао је у Букурешту, на Одсеку за српски језик и југословенску књижевност. Докторску дисертацију „Језик и стил у поезији Васка Попе“ је одбранио 2000. на Универзитету у Букурешту. Члан је Савеза писаца Румуније, почасни члан Удружења књижевника Србије и члан Удружења књижевника Републике Српске. Научни је сарадник Матице српске из Новог Сада и суоснивач Вукове задужбине.
Награда
Када је ове године Међународна награда Бранковог кола „Бранко Радичевић“, за укупан песнички и стваралачки опус припала песнику Славомиру Гвозденовићу, његови Срби у Румунији су га прозвали „нови Бранко“. Награда је Гвозденовићу свечано уручена на 42. Бранковом колу, средином септембра у Сремским Карловцима, када је обележена 130. годишњица преноса земних остатака Бранка Радичевића из Беча на Стражилово и 200. годишњице рођења Петра Петровића Његоша.
Марко Лопушина / Новости
