Три мала абанска дјечака из села Бардхај, око 100 км удаљеног од пријестонице Тиране, браћа Зефи (12) Марсел (7) и Марсела (9), од рођења никада нису изашла из куће, из страха да ће бити убијени у крвној освети. Учитељица два пута недјељно долази у кућу да им одржи наставу, а све што чини нормалан дјечији живот, као што је одлазак у школу, игра с вршњацима, па чак и шутирање лопте у сопственом дворишту, њима је забрањено и недостижно.
Ова браћа су само троје од око 900 албанске дјеце која читавог живота морају да се крију због старог албанског обичајног права, познатог као Канун.
Канун породици убијене особе даје право на крвну освету, то јест да некажњено убије убицу, или било ког мушког члана његове породице, што се често наставља све дотле док сви мушки чланови обију породица не буду побијени.
Убиства по праву на крву освету у Албанији се називају Гјакмарја, односно “узимање крви”, и у питању је средњовјековни обичај, за које неки историчари тврде да му коријени сежу још из бронзаног доба.
Под комунистичном влашћу овај обичај је био практично искоријењен, али са повратком демократије вратио се и он, као и многи други аспекти обичајног права непилагођени савременом добу.
У данашње вријеме, они и даље утичу на живот многих Албанаца, без обзира да ли су хришћани или муслимани, у областима живота као што су породица, брак, пренос својне, надокнада штете и понашање у друшву.
Мада Канун формално забрањује убијање жена, дјеце и стараца, у пракси се од њега не преза, нарочито када су у питању мушка дјеца, тако да су понекад и читаве породице осуђене на кућни притвор.
У жељи да помогне оваквој дјеци, без сопствене кривице осуђеној на затвор, албанско министарство просвјете је организовало учитеље, који их посјећују три пута недјељно и држе им укупно по десет часова, како би стекла макар основно образовање.
– Шаљемо наставнике из најближих школа, најрадије оне који су дјеци предавали и раније, ако су школу похађала нормално. Држање наставе под оваквим околностима је тешко, али наставници чине све што могу – каже замјеник албанског министра просвјете Халит Шамата.
