Кад је то било у његовом и интересу СФРЈ, Јосип Броз Тито је умео да потисне своју комунистичку идеологију. Он је био једини социјалистички шеф земље који је допрео до Ватикана и у њему, мимо знања српске комунистичке струје, кројио тајну дипломатију са папом Павлом VI.
Од Другог светског рата и доласка комуниста на власт у Југославији чинило се да је јаз између Католичке цркве и СФРЈ непремостив. Религија је посматрана као “средство израбљивача у сукобу с угњетаваним масама”, док је Католичка црква, с друге стране, комунизам означавала као зло. Осим тога, антагонизам између Срба комуниста и Хрвата католика постојао је и у СФРЈ, без обзира на њену комунистичку политику, па је тим пре за ове прве било незамисливо да југословенске власти започињу било какву дипломатију са Ватиканом.
Титов циљ је био да са Ватиканом закопа ратне секире, што због личног интереса и позиције на светској политичкој сцени, а што због интереса Југославије који се састојао у томе да Света столица својим ауторитетом спречи усташку емиграцију да у дијаспори делује антијугословенски. Судећи по архивама и сачуваним депешама, које је публициста Пеђа Радосављевић истраживао и приказао у књизи “Односи између Југославије и Свете столице 1963-1978”, интензивна тајна дипломатија Тита и Свете столице одигравала се у периоду између 1963. и 1978. године. Претпоставља се да се у том периоду Броз више пута састао са папом Павлом ВИ, али је једини званично забележен сусрет био онај од 29. марта 1971.
– Основа за нови почетак био је протокол потписан између две земље 1966, који је, практично, и једини документ између Свете столице и данашње Србије, која је правна наследница СФРЈ. С те стране, дипломатски односи с Ватиканом нису били тајна, јер је протокол морао проћи кроз Народну скупштину која је, додуше, само гласачка машина. С друге стране, Тито је водио дипломатију заобилазећи инструкције дипломата и Министарства спољних послова. Тела овог министарства на све начине су покушавала да спрече сусрет Тита и папе, била је то тешка борба. Али, они су се сусрели. Остало је забележено да је Броз папи тада поклонио једну Мештровићеву слику, а и сам је добио поклоне од Свете столице – прича за “Блиц магазин” публициста Пеђа Радосављевић.
Како он каже, у тим сусретима су обе стране покушавале да се изборе за властите циљеве – интерес Свете столице је био да Католичка црква у СФРЈ добије више верске слободе, да се њени празници и обичаји поштују у атеистичком друштву. Интерес Југославије био је да Света столица својим ауторитетом спречи усташку емиграцију која се тада ширила Европом.
– Ватикан никад није водио класичну дипломатију са циљем да оспори реципроцитет између две државе. То је била префињена, танана дипломатија с намером да државе натера да служе цркви – истиче Радосављевић.
Радо виђен гост у Риму
– Тито је био радо виђен гост у Ватикану. Света столица на њега је гледала као кључног човека за стање у Југославији. Референт за ширење вере у Ватикану Карло Косел сусрео се са дипломатом Стјепаном Кумелом да провери да ли ће СФРЈ кренути истим путем или ће подржати католичанство упркос комунистичкој политици. Веровали су да Тито то може – прича Пеђа Радосављевић.
Штампа све пратила
Да је већ први сусрет између папе и Броза био плодан показују наслови који су убрзо осванули у загребачком “Вјеснику” и београдској “Борби”. Тако се у “Вјеснику” наводе речи упућене Титу и Југославији: “Први пут у историји високи функционери ватикаснке државе дочекали папиног службеног госта изван ватиканских зидина”…
(Блиц)
