- Sunday, 24. November 2024.

Све док је Швендимен задужен за њега, „доктор“ Тачи може мирно да спава

Објављено: 22. децембра 2014. - Срна Радовић

КО ЈЕ ЗАПРАВО АМЕРИКАНАЦ КОЈИ ЋЕ БИТИ ТУЖИЛАЦ У СПЕЦИЈАЛНОМ СУДУ ЕУ ЗА КОСОВО, СА СЕДИШТЕМ У ХОЛАНДИЈИ?

Ево учинка тужилаштва у Сарајеву, на чијем је био Дејвид Швендимен био на челу: од укупно 240 оптужених лица – 142, или 59,17%, су Срби. Од 1 469 година изречене казне – 1 142, или 76,53%, отпада на Србе
Ако се питате зашто нисте чули да је ико оптужен или осуђен за страдање безмало сто војника ЈНА који су 15. маја 1992. били мучки нападнути док су се мирно повлачили из Тузле, и зашто одавно немате вести о том гнусном инциденту – то је заслуга тужиоца Дејвида Швендимена
„Све док подизање оптужница за ратне злочине зависи од Дејвида Швендимена“ – својевремено је устврдио Џевад Галијашевић, члан Експертског тима за борбу против тероризма, а време је показало да је био у праву – „ниједан бошњачки генерал се неће наћи на оптуженичкој клупи, без обзира на доказе о његовој одговорности за ратне злочине бошњачких снага против српског становништва“

Пише: Стефан КАРГАНОВИЋ

ЧИНИ се да именовање Дејвида Швендимена (David Schwendiman) на положај главног тужиоца у специјалном суду под окриљем Европске Уније, који ће се бавити наводима Дика Мартија о трговини људским органима на Косову, није привукло довољно пажње јавности.

У малобројним коментарима углавном се истицало да је нови тужилац Американац и да на тој функцији наслеђује другог Американца, као да је то битно. Скоро нико се није озбиљније бавио суштинским питањима која се односе на професионални профил Дејвида Швендимена, независно од националности, јер у Америци има напретек врсних и савесних правника као у већини других земаља. Нити се много залазило у његову донедавну делатност на положају руководиоца тужилаштва за ратне злочине Суда БиХ у Сарајеву, што је итекако важно јер може бити врло поуздана назнака о томе како ће се Швендимен понашати у предметима везано за Косово.

Прва ствар која упада у очи када се разматра досадашња каријера Дејвида Швендимена јесте то да се – са изузетком неколико година проведених на положају помоћника јавног тужиоца државе Јута – највећи део његове професионалне активности одвијао у оквиру разних савезних структура у САД.

Низ година је служио у правном одељењу поморских снага САД, а између 1987. и 1998. у држави Јута био је помоћник савезног јавног тужиоца, што је строго политичка функција на коју се долази постављењем из Вашингтона. У наредним годинама је као функционер Министарства правде САД обављао разне задатке у Бангладешу, Тајланду и Вијетнаму.

Како још стоји у његовој званичној биографији, „имао је посебне безбедносне задатке у вези са Олимпијским играма у Атини 2004. и Зимским олимпијским играма у Солт Лејк Ситију 2002. године, као и Олимпијским играма у Сиднеју, Аустралији, 2000. године“.

На јесен 2013. године Швендимен је послат у Авганистан где је био задужен да истражи волшебни нестанак неколико милијарди долара из буџета предвиђеног за вођење ратних операција. Једва да се латио посла у Авганистану, добио је нови распоред – као тужилац у специјалном суду ЕУ за Косово, са седиштем у Холандији.

Шта овај кратак преглед радних активности говори о Дејвиду Швендимену?

Апсолутно ништа што би само по себи могло бити лоше. Али нас упозорава на то да у питању није било какав насумице изабран успешни правник из, рецимо, државе Јута кога шаљу на Балкан да помогне домороцима да ефикасније решавају своје правосудне проблеме. Ради се о особи која може да буде врло искусна и стручна, па чак у одређеној мери и савесна, али која, како би се у Америци то рекло, „добро зна одакле долази путер који се на његов хлеб маже“.

Трагови које је Швендимен оставио као тужилац у одељењу за ратне злочине Суда БиХ у Сарајеву између 2006. и 2009. снажно поткрепљују основану сумњу да кад год би дошло до размимоилажења између професионалне коректности и државне политике, Дејвид Швендиман не колебајући се уступа предност овом другом.

Глобалне статистике везано за учинак тужилаштва у Сарајеву, којем је Швендимен био на челу, сликовито одражавају приврженост његове канцеларије политичком, за разлику од правног, концепта кривичног гоњења ратних злочинаца.

Од укупно 240 оптужених лица, 142, или 59,17%, су Срби. Од 1 469 година изречене казне – 1 142, или 76,53%, отпада на Србе, по статистикама које је Републички центар за истраживање ратних злочина РС објавио 2012. године.

Политика Швендименовог тужилаштва, чија се успешна примена огледа у овим цифрама, можда се не поклапа у длаку са чувеном изјавом Мадлен Олбрајт, да је на основу сателитског осматрања босанскохерцеговачког простора утврђено да су Срби починили 90% ратних злочина, док преостали део установљене одговорности сносе „други“. Али, делује веома сугестивно, као да су се и она и Швендименово тужилаштво руководили сличним концептом.

У светлу наведене праксе, не звучи претерано приговор Републике Српске изнет у одговору на извештај Високог представника Савету безбедности УН 14. децембра 2009. да се правосудним системом у БиХ манипулише тако што се селективно највише гоне грађани српске и у мањој мери хрватске националности:

„Одлука коју је на самом крају свога мандата донео руководилац одељења за ратне злочине у Тужилаштву БиХ, Дејвид Швендимен, да се обустави истрага ратних злочина извршених против Срба на почетку рата – као Тузланска колона и предмет Брадина – коначно доказује да противуставне правосудне установе на нивоу БиХ не служе владавини права већ одређивању природе ратног сукоба тако што ће се оптуживати и кривично гонити Срби и Хрвати.“

Ох, да. Ако се питате зашто нисте чули да је ико оптужен или осуђен за страдање скоро сто војника ЈНА који су 15. маја 1992. били мучки нападнути док су се мирно повлачили из Тузле, и зашто одавно немате вести о том гнусном инциденту – то је заслуга тужиоца Дејвида Швендимена.

На конференцији за штампу 2008. године Швендимен је свечано најавио своју тужилачку философију која скоро да је искључивала сваку могућност да би тежак злочин као Тузланска колона могао бити хладно стављен ad acta:

„Све жртве рата, њихова родбина и шира јавност нека буду сигурни да Тужилаштво примењује једнаке критерије и по њима врши одабир предмета, без обзира на националност извршиоца, били они Бошњаци, Хрвати, Срби или неки други“. Неки други? На пример, припадници оружаних снага NATO пакта?

Мајке побијених војника из колоне сигурно ће бити импресиониране овом храбром и племенитом изјавом. Међутим:

„Све док подизање оптужница за ратне злочине зависи од Дејвида Швендимена,“ својевремено је устврдио Џевад Галијашевић, члан Експертског тима за борбу против тероризма, „ниједан бошњачки генерал се неће наћи на оптуженичкој клупи, без обзира на доказе о његовој одговорности за ратне злочине бошњачких снага против српског становништва“.

Време Галијашевића није оповргло.

Додуше, Швендимен има објашњење зашто не стиже да на оптуженичку клупу постави све које би несумњиво желео: „Има пуно тога што није у нашим рукама“, он се вајка, „као што су смрт потенцијално оптужених и времешност и све горе памћење сведока… Међутим, очекивање да ће особа ипак одговарати на неки начин није неразумна…само, можда, не пред кривичним судом“. Онда где? На оном свету?

Као што се могло очекивати, беспрекорна подударност Швендименовог професионалног ангажмана и државне политике дошла је до пуног изражаја у питању Сребренице: „Ако мислите да је једнак број жртава Срба и Бошњака, онда немамо о чему више да разговарамо“.

Не упуштајући се у упоредну анализу губитака сукобљених страна на подручју Сребренице између 1992. и 1995. године, овај дрски и професионално непримерен изазов српским жртвама Сребренице уједно одговара на питање, постављено на почетку, шта се од Дејвида Швендимана може реално очекивати са његове нове функције тужиоца у предмету трговине органима на Косову.

Посао тужиоца није да политички интонирано упоређује губитке етничких заједница које се још опорављају од последица деструктивног грађанског рата. Његова дужност је да на професионалан начин кривично гони починиоце ратних злочина и злочина против човечности. Оно прво је посао за демографе, политичке научнике, патологе и стручњаке разних других профила, али за тужиоца – не. Поготово када, упуштајући се у поређења и нагађања такве врсте, користи ауторитет свог утицајног положаја да имплицитно подржи наратив једне стране, док преко жртава друге стране и оправданих примедаба на мањкав рад његове установе – бахато прелази.

Са највишим степеном сигурности, на основу сагледавања досадашњег понашања, могуће је предвидети како ће Швендимен обављати своје тужилачке дужности у оквиру истраге и импутирања кривичне одговорности за трговину људским органима на Косову.