О могућим економским плусевима документа у интервјуу за Глас Русије говорио је економиста, сарадник издања Макроекономске анализе и трендови Миладин Ковачевић.
Предстојећи уговор о стратешкој сарадњи Русије и Србије није ништа друго до наставак изградње између Русије и Србије која већ траје може се рећи деценијама. Али, у протеклој и овој деценији врло интензивно. Да поменемо ту, рецимо, улазак руских инвеститора у нафтну индустрију Србије и то је сада узорна компанија у Србији НИС која производи све више и извози у окружење доста нафтних деривата. Ту се појачава извоз Србије и на један начин то поправља платни биланс Србије. Гасни аранжман, снабдевање гасом, а да не говоримо о пројекту изградње Јужног тока где у целом пољу енергетике за Србију је то прворазредно партнерство. Али није само то, у новије време појачава се извоз онога што Србија иначе може да понуди, понајвише у извозу, а то су то пољопривредне робе и прехрамбени прозводи и то захваљујући пре свега већ предности у смислу преференцијалног бесцаринског извоза на тржиште Русије. У новије време отвара се прилика да српска индустрија односно Фијат извози у Русију, веома значајно тржиште. Фијат је за нас компанија од највећег значаја да се настави улагање руских инвестиција. Ускоро очекујем да ће се појавити и руска улагања у банкарству у Србији. Уопште, та стратешка сарадња Русије и Србије је у најмању руку од једнаког је значаја као и наставак преговора о приступању ЕУ за Србију.
Питање о куповини жељезаре Смедерево од стране руског Уралвагонзавода до сада је отворено. Судећи по изјавама званичних лица Свердловске обалсти, где се налази руско предузеће, интересовање постоји, али још нема коначне одлуке. Тешко је, наравно, прогнозирати, да ли ће овај посао бити предмет разговора у Сочију, али теоријски, колико би он могао да буде занимљив Србији?
То су биле преговори са Уралвагонзаводом. Требало је у ствари да они преузму железару, да можда тај челик иде у Русију. Међутим, постоји, по мом сазнању, могућност да се тај челик овде прерађује у вагоне и онда се вагони заправо извозе у Русију. Али то би значило да се то партнерство гледа у ширем контексту, па да рецимо Уралвагонзавод или можда Руска железница, на неки начин уђу у приватизацију Железаре и фабрика вагона у Србији. То је била једна од могућности. Али, засад се она није реализовала. Засад је држава покренула производњу у Смедереву. Међутим, буџет Србије је нажалост критичан и доста тешко се то може буџетски савладати. У сваком случају било би пожељно да дође до тесне сарадње на тој линији производње железничких возила и челика.
Сетимо се да процес препорода ресорне гране који је започео министар одбране Србије Александар Вучић подразумева не само могућу куповину руских МИГ-ова, већ и сарадњу на нивоу војно-индустријских комплекса две земље, договорену још раније у Москви.
Србија је одувек имала традиционално значајну војну индустрију. Крагујевац, Чачак, Ужице и други градови по Србији имају значајне капацитете. То је после Другог светског рата у највећој мери било ослоњено на совјетску технологију. У неку руку, то је технолошки компатибилна индустрија и значајни извози су били за Србију. Кад би се то обновило, то би за Србију било значајније од свега о чему сам причао. То би овде заправо био замајац укупне реиндустриализацији у Србији. Јер то су сложене технологије. То су ствари које на тржиште лакше долазе уз помоћ великих војних индустрија. Али, сад то је питање опортунитета и наравно неких међународних трговинских а можда и политичких односа. У којој мери Русија то жели то не могу тренутно да ценим али мислим да би вредело све то обновити.
