БЕОГРАД – Асоцијација избјегличких и других удружења Срба из Хрватске очекује од високог представника Србије у Сталном мјешовитом комитету за питања сукцесије Оливера Антића да одлучније захтијева од Хрватске да испоштује Споразум о сукцесији и Резолуцију Савјета безбједности 1120 из 1997. године, којом је свим избјеглим лицима потврђено право на повратак.
„Нажалост, посљедњи састанак овог комитета, који је требало да буде одржан 16. и 17. септембра у Сарајеву, одгођен је због недоласка представника Словеније, тако да се ова агонија наставља у недоглед“, рекао је Срни предсједник Асоцијације Милојко Будимир.
Он подсјећа да се вриједност евидентиране приватне имовине остале иза Срба избјеглих из Хрватске, према незваничним подацима, процјељује на око 30 милијарди евра, али званичних података нема, јер Београд још није извршио процјену на основу евиденције која је завршена још 1996. године.
„Формулари на којима се налазила уписана имовина након распада државне заједнице Србија и Црна Гора /СЦГ/ завршили су у Министарству финансија Србије – Одјељење за заштиту правних лица у иностранству и алиментацију, а да их нико није обрадио и начинио валидну процјену вриједности имовине избјеглих Срба“, каже Будимир.
Он напомиње да се у тој евиденцији налази око 76.000 захтјева приватних лица, као и фирми, али се даље није ажурирала, па се у Србији не може добити званична информација шта је од те имовине враћено избјеглим Србима.
„Срби у Хрватској до рата су имали око 600.000 хектара земљишта, око 18 милиона метара квадратних грађевинског простора, од чега 14 милиона стамбеног и четири милиона метара квадратних пословног простора“, прецизирао је Будимир.
Када је ријеч о непократној имовини, Срби су остали без око 400.000 пољопривредних машина, 64.000 моторних возила, око 440.000 опремљених спаваћих и дневних соба, кухиња и трпезарија, као и 760.000 разних кућних апарата и техничких уређаја.
Срби су остали без око 980.000 грла крупне стоке, око 18 милиона чокота винове лозе, осам милиона стабала воћки, 120.000 кошница и без умјетничких предмета и злата, а имали су и око 24.000 бунара и цистерни површине од око 960.000 метара квадратних.
Приликом евидентирања имовине Срба, каже Будимир, укупно је пријављено 180 милиона тадашњих њемачких марака и 3,5 милијарди динара у хрватским пословним банкама и 600 милиона динара у хартијама од вриједности.
„Када се овим подацима придодају и улагања у путну и другу инфраструктуру путем самодоприноса, изузимање Срба из прихода од приватизације, као и неисплаћене пензије за 50.000 српских пензионера, са сигурношћу је процијењено да вриједност имовине износи 30 милијарди евра“, истиче Будимир.
Према процјенама из разних извора, углавном избјегличких удружења, у Хрватској је уништено или девастирано око 40.000 српских кућа. „Српске куће уништаване су и изван подручја ратних дејстава, али о томе нема прецизне евиденције“, наводи Будимир.
Он каже да Хрватска још вјешто избјегава да изврши надокнаду штете за уништену покретну и непокретну имовину Срба тако што изиграва законе.
„Судови у Хрватској као узрочника штете не желе да прикажу да је то била активност војске и полиције, те сугеришу оштећенима да преиначе тужбе и наведу да су им куће срушене у акту тероризма и насиља“, додаје Будимир.
Према његовим ријечима, послије тога хрватски судови доносе одбијајуће пресуде, јер се за тако насталу штету примјењује Закон о одговорности за штету насталу усљед терористичких аката и јавних демонстрација из јула 2003. који прописује да се материјална штета настала усљед тероризма надокнађује у облику обнове, па се због неоснованости, тужбени захтјеви одбијају.
Он сматра да је за овакво стање првенствено одговорна држава Хрватска која је донијела више дискриминаторских закона легализујући пљачку српске имовине.
„За сада су изневјерена и наша очекивања да ће се стање промијенити након уласка Хрватске у чланство ЕУ, јер смо очекивали да тамо постоје стандарди који гарантују сигурност приватне имовине и основних људских права. Умјесто тога, свједоци смо да се ситуација сваким даном све више погоршава и да подсјећа на деведесете, ико је након прогона остало у Хрватској само 4,4 одсто Срба“, наводи Будимир.
Осим Хрватске, он каже да за овакво стање одговорност сноси и ЕУ, која је примила Хрватску у своје чланство, иако ова чланица није испоштовала преузете обавезе према својим суграђанима српске националности.
„Одговорност сноси и Србија која је морала јаче да се ангажује преко Мјешовитог комитета за провођење Споразума о питањима сукцесије по свим анексима“, додаје Будимир.
