Београд – Свега три сата вожње од Београда, недалеко од градића Алексинац, вијугави пут води ка зеленим падинама планине Јастребац. Овде се налази живописно село Горњи Адровац, где се некада писала историја српског народа. На месту некадашњег попришта битке, која се водила током Српко-турског рата, данас се готово још може осетити мирис барута. Сада се ту, на крају асфалтног пута, у сенци стогодишњих липа, налази и црква у руском стилу. Осим ових чињеница, ваља поменути да ово село повезује ликове романа Лава Толстоја- Ану Карењину, Вронског и Србију.…..
Својевремено је сам Толстој признао да је често ликове у својим делима креирао угледајући се на стварне личности из његовог окружења. Према његовим речима, то је радио, како би ликови у романима деловали што стварније. Сматрао је још Толстој и да се од одређеног прототипа могу узети главне одлике, али да се морају допунити карактерним цртама других људи. Директних показатеља ко је послужио као „прототип“ за лик официра Вронског из романа „Ана Карењина“ не налазимо ни у Толстојевим списима, као ни код његових савременика.
Ипак, син аутора „Ане Карењине“ је написао, да што се тиче гардијског официра, аристократе Вронског- Толстој је могао имати у виду неке гардијске официре које је познавао из Кримског рата или неки које упознао док је боравио у Петербургу. Зна се да је Лав Николајевич написао четири варијанте самог почетка романа. Ипак, пресудан је био одлазак правог официра Николаја Рајевског у Србију, који је инспирисао Толстоја на такав обрт и судбину његовог лика Вронског.
А сам Рајевски припадао је славном роду: његов је деда био генерал и херој Отаџбинског рата 1812.године. Отац генерала Рајевског, Николај генерал-потпуковник, такође се борио против Турака. Уз то, он је и оснивач града Новоросијск, а управо њему је Пушкин посветио поему „Кавакаски заробљеник“. А бака је била унука великог научника Ломоносова, чије име данас носи Московски државни универзитет. Сам Николај Николајевич Рајевски аутор је два битна војна рада. Први је план о реформисању српске коњице- који је и био примењен у пракси, а други је „Пројекат устанка на Балканском полуострву“.
Словенско питање и тема ослобођења православних народа од турске власти на Балкану- било је важно друштвено питање у Русији тог времена. Иако се Толстој у почетку опирао војном покличу, писац оставља белешку да је „ових дана отишао до Москве, само да сазна новости о рату, јер све га то веома брине“. Реч је о Првом српско-турском рату 1876-1877, који се водио између Османског царства и Кнежевине Србије, након устанка у Херцеговини који је избио 1875.
После првих сукоба са турском војском, Срби су претрпели поразе на Јужној Морави, код Ђуниса и Делиграда. Остало је записано да су на Алексиначком фронту Турци превазилазили број Срба и по петнаест пута, као и да су били боље наоружани. Политичка ситуација у свету тада такође није ишла на руку Србима у овом рату. Сматрајући Русију главним супарником интереса западних сила на Балкану, Европа није подржавала српски отпор против Османске империје. Сви званични позиви српске владе и молбе да се упути помоћ, остали су без одговора. Србија је била препуштена сопственим снагама. Ипак, опијени идејом националне слободе и јединства, на српској страни су се борили добровољци из разних европских држава и традиционално, у највећем броју Руси, под командом генерала Черњајева.
Међу руским добровољцима је био и 37-годишњи руски пуковник Николај Рајевски, који је у долину Мораве стигао 1876.године, почетком августа. Они који су знали Рајевског, памте га као официра који се својом појавом увек одвајао од околине, имао је господски став. Говоре да је био леп, али помало сетан и замишљен. Стигавши у Србију, оденуо је униформу српског пуковнка, са капом команданта дивизије. Носио је и Черкеску сабљу која је некада припадала његовом деди, а на грудима је имао два руска ордена. Ускоро, ту је био и трећи- српски Таковски крст.
Лични херојски рат Рајевског на српском фронту је трајао не дуже од две недеље. Турско зрно је усмртило Рајевског 20.августа 1876. А сам Српско-турски рат је био окончан Берлинским конгресом 1878.годне. Тада је Србија, након османске окупације која је трајала 500 година, поново постала независна држава.
Иако становници Алексиначког краја кажу да је „срце Рајевског у Србији“, посмртни остаци руског пуковника су сахрањени поред његових предака у селу Разумовска у кијевској области у Украјини. Рођаци поковника Рајевског су послали саднице, данас столетних липа, које су посађене дуж стазе која води ка цркви Свете Тројице у селу Горњи Адровци. Краљица Наталија Обреновић је плац за изградњу цркве откупила од сељака, док је ктитор цркве била је грофица Марија Рајевска, жена млађег брата Михаила.
У близини храма подигнута је и школа, као поклон становницима Горњег Адровца. Породица Рајевски је сматрала да би ове грађевине требало да симболизују младост и вечни живот на месту где је „срце пуковника Рајевског престало да куца у боју за слободу Србије“. Иако од школе није остало много, црква је обновљена и доживела је препород, а у народу је често зову и „Руска црква“.
Цркву „Свете Тројице“ данас не посећују само српски туристи, већ и све бројнији туристи из Русије. У околини се налазе и три посебно лековите бање- Рибарска, Пролом и Соко Бања, што овај крај чини још примамљивијом дестинацијом.
