Једини Србин који живи у самом центру царског града, ни стотињак метара од раскрснице главне улице и Бистрице и два минута хода од призренског позоришта, храни се из контејнера.
– Како да почнем? Зовем се Драган Бабарогић. Имам 59 година. Од рођења живим у Призрену и никуда нигде нисам отишао. Три године се мучим да добијем држављанство. И немам. Ни држављанство, ни личну карту – слеже раменима скрушени човек, са зимском капом на глави када јој време није, обучен у поцепани, исфлекани и једини џемпер.
БЕЗ ХРАНЕ И ЛЕКОВА
Као да се стиди беде која ће искочити пред наше очи, отворио је подозриво приземна капијска врата, стара и крива, која још с улице указују на немаштину. Запуштена кућа од ћерпића у улици Медина, некада познате и богате призренске породице, у фази је распадања. Део фасаде уз улицу готово је обрушен. Мало, по мало, унутрашњи део куће слегао се до пода, греде се спустиле, степениште покривило. Малтер је добрано отпао, кроз кров киша сипи као кроз решето, а влага је дебелим слојем тамнозелене буђи обојила готово све зидове. Ту сем Драганових мачака нико не иде. Откључава полако и друга врата, једине дворишне просторије у којој живи и сања нормалан живот.
Кућа није на продају!
Драган Бабарогић живи у самом центру Призрена, где су куће на цени. Његова беда, трагање за храном, борба да купи сестрине лекове траје више од деценију, али уз све сиромаштво, каже да му никада није пало на памет да свој скромни иметак прода.
– Кућа није на продају – одсечно каже Драган, а затим правећи шалу додаје: – Ма, нудили су, нудили! Али, мале паре нуде, па нећу да прихватим.
– Ништа ми нису дали. Чак су ми неке ствари из куће и нестале. Једем шта стигнем. По контејнерима тражим – прича показујући на свој иметак који се од прљавштине већ стопио са учађалом зидном браон бојом.
Зар један од ретких Срба који је остао у Призрену да копа по контејнерима?
– А шта да радим за опстанак? Нема никог да ми помогне. Добијао сам једно време помоћ, али сада опет ништа. А коме се све нисам обраћао за помоћ. Од српских институција нема вајде. Болестан јесам. Немам ни за лекове, а требају ми за плућа. Не набављам их. А где и да их набавим… Док су Немци били овде они су ми доносили, али сада нема. Живим од онога што се нађе. Не знам зна ли неко да уопште постојим. Чуо сам да је на интернету чак писало и да сам умро. Неко је ваљда такву изјаву дао, да сам погинуо – наставља причу несрећни човек.
Кауч са једином постељином, на коме је набацано пар мајица и гуњ, сва гардероба која поседује, заузима већи део просторије. Крај узглавља је стари шпорет, који више дими него што греје. Ту је и стари транзистор, којег је Драган наштеловао да ухвати по неку станицу, и телевизор старији од власника, тренутно бескористан.
Неким чудом, програм има само ујутру. За гледање српских канала потребан је кабловски прикључак. На зиду идилични пејзаж шуме, језера и веселих кошута, потпуни контраст старом, окрњеном и прљавом Драгановом покућству. Крај у злато офарбаног рама је и фотографија беле лађе – Јадролиније и на централном месту бронзани полупрофил Јосипа Броза Тита. Сећање на оно време.
– Некада сам радио у Металцу и Елану у Призрену. Радио сам 20 година. Пре неколико месеци су дошли из Штрпца и узели ми радну књижицу и ето, нема ни њих ни моје књижице. Раније сам имао социјално, али ни то нема више.
КАЖЊЕН ШТО ЈЕ ОСТАО
Купатило је старо и налази се у предњем небезбедном делу куће. Биће да је када зато завршила у два квадратна метра бетонског дворишта, у коме је једини извор воде – чесма.
– Да несрећа буде гора, цеви су зимус попуцале, па сам морао да копам и поправљам сам – показује Бабарогић готово нестварни призор.
Човек и у немаштини вапи за лепим. Око чесме, уредно је посадио пластично цвеће, које је довукао са разних сметлишта, пажљиво их сложио у букете и заденуо у отворене цеви, тек да подсећа на право двориште.
Добар комшија
Недалеко од Драганове куће је продавница прехрамбене робе. Комшија Турчин, понекад га позове да причува радњу и робу. Каже, има поверења у њега.
– Драган је сјајан човек. Сви га ценимо и чувамо – причају његове комшије које га понекад и угосте за својом трпезом.
Бабарогићи су имали још једну породичну кућу која је спаљена и уништена до темеља.
– Како је изгледало 1999. године, три-четири дана бих могао да ти причам и нећеш да верујеш. Сестра Весна и ја се нисмо плашили. Комшије су нас чувале и нисмо имали проблема. Тако је било и 2004. године. Тих дана нигде нисам излазио. Дошле су комшије и рекле да не идемо никуд. И тако смо ми седели у четири зида данима, а после смо опет изашли напоље. Ми смо једини Срби у овом делу града. У нашој улици има и Албанаца и Турака и никада нисам имао проблема. Овде сам од рођења, па ми и данас помогну када могу – каже Драган.
У граду Призрену све укупно живи 17 Срба. Већина њих никуда није отишла из града, и тако остала ван система помоћи, јер нису повратници. Тако и Драган, према строгим прописима, нема право на помоћ нити за обнову своје куће, нити право на нову, па чак ни за најосновније апарате за домаћинство. Власти су се Србијом смењивале, кампање су биле и на Косову, а нико на врата Бабарогића није покуцао да пита треба ли нешто.
Живот са мачкама
И оно мало хране што успут нађе, Драган често подели са својим мачкама, које су се настаниле у његовом дому.
– Оне су стално ту. Временом су постале моји пријатељи. Дам им нешто када имам, а и оне се саме снађу за храну – прича Драган.
– То је велика неправда. Немаш право ни на шта. Ко да си кажњен што си остао у Призрену – додаје он.
Драган је у тим страшним нехигијенским условима неговао и тешко болесну сестру Весну. Тог времена се сећа са великом тугом, јер често за њу, нервно оболелу, није имао да купи лекове. Ако се може назвати срећом у читавој трагедији, због лоших услова живота Весну је Центар за социјални рад из Штрпца одвео у рехабилитациони центар Горња Топаоница.
Од цењене и велике фамилије Бабарогић, тако у Призрену остаде само Драган. На рођаке је каже и заборавио. Не сећа се да су га скоро обилазили.
– Од родбине ми је остала само сестра. Све је побегло, не знам ни где, ни куд. Знамо само за једнога, био је зубар. Он је за Нови Сад побегао. Сестра је сада у болници. Ни она ни ја се нисмо венчавали, тако да немамо никог.
