___________________________________
ЗАШТО ВУЧИЋ „БРИСЕЛСКИ ВИДОВДАН” ПРОГЛАСИ ЗА НАШ ПРВИ ПОБЕДНИЧКИ ВИДОВДАН?
-
Тројац Тадићевих наследника В-Д-Н (што није скраћеница од Видовдан!) хоће да Видовдан у нашем сећању постане симбол нечега другога него што је онај Видовдан 1389.
-
Ако је предстојећи Видовдан „победнички“, ако су сви наши Видовдани, од 1389. па до данас, били порази и заблуде, ако смо погрешно учени да се видовданским опредељењем слави вечна, космичка победа добра над злом, која увек изнова треба да се збива и потврђује у људској историји, онда су можда били у праву они који су променили веру предака
-
„Проблем“ смо, дакле, само ми чији преци то нису учинили
-
Позадинска, али једва скривена порука ове изјаве јесте да Срби нису имали „среће“ у историји зато што су се држали (духа) Видовдана, и да неће доћи „на зелену грану“ – уколико га се не одрекну. Први корак ка томе, наравно, треба да буде „први победнички Видовдан“…
-
Чак и ако се Вучићеви снови обистине и бриселске главешине, скупа са овдашњим еврокликтачима, од српског Видовдана покушају да направе „Датумдан“, тај чин остаће запамћен као први случај у модерној српској историји одрицања од дела своје државне територије без оружане присиле која није давала могућност избора
-
Ако је Милан Недић издајник, шта је Вучић, шта је Дачић, шта је Николић?
-
Видовдан 2013. биће дан трајне српске срамоте, који би значио не само губитак једног дела државе, већ би запечатио пораз српског идентитета, у којем би главну улогу одиграли наши властодржећи „европејци“
___________________________________________________
Пише: Часлав Д. КОПРИВИЦА, професор Факултета политичких наука у Београду
ИЗЈАВА Александра Вучића да ће предстојећи Видовдан бити „први победнички у српској историји“, чак и ако, на тренутак, оставимо, по страни оцјену онога што нас очекује крајем сљедеће седмице, свједочи о озбиљном непознавању српске историје. И на нивоу чињеница, и на нивоу разумијевања далекосежнијих слојева историчности.
То да ли је неки догађај побједа или пораз, често се не зна у времену његовог дешавања, већ потоњи догађаји одлучују о његовом смислу. Тако је, на примјер, првоначелни Видовдан у српској повијести, онај из 1389., „постао“ пораз тек у свјетлу потоњих, чемерних догађаја.
У неку руку, то се десило и са Видовданом 1989., али не зато што је сабор на Газиместану сам по себи представљао пораз; напротив, то је, послије 45 година посртања под комунизмом, без икакве сумње, био саборни тренутак српске нације, њен незаборавни, и све док је буде, непролазни кајрос, којом су Срби најавили (нажалост не и доказали) да нијесу заборавили на обавезу очувања онога што их колективно чини онима који јесу.
То да ли су сви од нас 1989. ваљано разумјели поруку историјског предања, да ли је тај празник политички инструментализован (не само од стране Слободана Милошевића, већ и од републичких политичких елита широм Југославије, па и, како нам показују Хашки процеси, и изван ње) – то је већ друго питање. Но сигурно је да су Срби буђењем из 1989. дали „узбуну“ многима њима несклонима, што је на концу довело да потоњег разбијања Југославије.
Али, то што су спољњи непријатељи из деведесетих од нас били јачи, не значи да оно што им је био претекст за акцију – између осталога и Видовдан 1989. – био пораз. Тако посматрано, и Видовдан 1939., који се изразито свечано прослављао широм Краљевине Југославије, такође може бити схваћен као пораз, јер мање од двије године касније започео је геноцид на Србима без преседана у историји.
Надаље, у том свјетлу можемо посматрати и Видовдан 1914., најчувенији, а по свјетскоисторијским посљедицама најзначаји празник светога Вида у српској историји.
Да ли је то, треба упитати Вучића, био српски пораз? Зашто?
Је ли зато што се историчари од Лондона, преко Берлина, па до Беча не од јуче утркују у оцрњивању Гаврила Принципа, Младе Босне и српске националне идеје?
А оно што „Европа“ одбацује, то, да парафразирамо Бориса Тадића, чије дјело Вучић још одлучније наставља – не спада у „европске вредности“…
Да подсјетимо, Франц Фердинанд, предводник „странке рата“ у Бечу, надгледао је маневре аустро-угарске војске у Босни и Херцеговини, која је, према његовим плановима, ускоро, када се нађе згодна прилика, требало да пређе Дрину. Дакле, окупаторска војска на територији гдје православни Срби бијаху релативна (конфесионална) већина, а национални Срби апсолутна (национална) већина (муслимани су тада далеко од било какве националне свијести, а највећи дио босанско-херцеговачких риматолика тек је накнадно „открио“ да су „Хрвати“), демонстративно се спремала за рат против њихових сународника из сусједства, а онај који је на томе понајвише радио хтио је да на највећи српски национални празник покаже своју осионост – да некажњено запријети и да се наруга. Како је то завршно – знамо.
Деведесетдевет година смо учили да је Гаврило Принцип јунак, а сада, судећи према Вучићу, ни у то нијесмо виши сигурни. Да ли је сарајевски Видовдан 1914. био пораз зато што је Србија у рату који је услиједио изгубила трећину становништва? Можда, али само донекле, јер не треба да заборавимо да је као резултат тога рата Србија створила највећу, најмоћнију и најугледнију државу у својој историји.
Ако је Видовдан 1914. био српски пораз, како то да је његова посљедица била далеко највећа и највеличанственија побједа свеколике српске историје?
Правника Вучића треба упитати да ли је и Видовдански устав из 1921., којим је уставноправно-државотворно консолидавна највећа српска побједа такође био наш пораз?
На то се, наравно, увијек може узвратити да је Краљевина Југославија брутално уништена уз несагледиве посљедице по српски народ. Тачно, али како Вучић може бити сигуран да ће његово „дјело“ трајати у недоглед? У то не могу бити сигурни ни његови, данас моћни, надзорници, а камоли он и њему слични из бриселско-вашингтонског „аутопарка“ трабаната.
Оно што је, међутим, нарочито симптоматично, а и опасно, у Вучићевој изјави јесте да једини Видовдан у српској историји који треба до донесе добро Србима јесте предстојећи, бриселско-„датумски“, дакле онај који – очигледно је и онима који већ праве угођај за „најлуђи дан“ српске историје – нема никакве везе са духом Видовдана који је почео да се искива с битком на Косову пољу.
Позадинска, али једва скривена порука ове изјаве јесте да Срби нијесу имали „среће“ у историји зато што су се држали (духа) Видовдана, и да неће доћи „на зелену грану“ – уколико га се не одрекну. Први корак ка томе, наравно, треба да буде „први победнички Видовдан“…
Међутим, Александар Вучић, као бивши српски, додуше одавно „абдицирали“ патриота (а он је то био, ма шта мислили о његовој некадашњој често неподношљивој горљивости), јако добро зна какву ће „побједу“ представљати Видовдан 2013. – добили они (а не Србија) или не добили фамозни „датум“.
Чак и ако се Вучићеви снови обистине и бриселске главешине, скупа са овдашњим еврокликтачима, од српског Видовдана покушају да направе „Датумдан“, тај чин остаће запамћен као први случај у модерној српској историји одрицања од дијела своје државне територије без оружане присиле која није давала могућност избора.
Оно што је урадио Милан Недић, који није имао никакву могућност да бира – а запријећено му је да ће будућност Србије бити још грђа ако одбије, као што је првобитно и хтио – у српској историографији назива се издајом. Вјероватно с правом, без обзира на све, гигантске, олакшавајуће околности за сиротог генерала, јунака Првог свјетског рата, који је и у Априлском рату 1941. покушао да учини све што је било до њега. Но, ако је Милан Недић издајник, шта је Вучић, шта је Дачић, шта је Николић?
Јасно је, Видовдан 2013. биће дан трајне српске срамоте, који би значио не само губитак једног дијела државе, већ би запечатио пораз српског идентитета, у којем би главну улогу одиграли наши властодржећи „европејци“. Слављењем као тобожње побједе једног од највећих пораза у модерној српској историји, Вучић покушава да избије из главе – најприје себи, вјероватно због проблемā са остацима савјести, а затим и свима осталима – оно што је свима јасно.
Уосталом, да ли је Видовдан 2013. српски пораз или побједа најбоље ће се видјети по томе ко ће му су у иностранству радовати.
Ако то буду чинили они су који су много пута доказивали своју антисрпску позицију, тада никакве режимске, прорежимске или еврољубиве тираде неће моћи да сакрију истину. Или ће можда опет да нас „уче“ како је говор о „непријатељима“ застарјео, да то припада „злокобном“ идеолошком вокабулару деведесетих?
Али, ако више нема српских непријатеља, тада би српски народ био један од ријетких – ако не рачунамо оне у резерватима, или у забаченим угловима земнога шара у којима нема никаквих „ресурса“ – који нема непријатеља.
Нараво, ниједног народа на земљи нема без непријатеља – и међу људима је тако, чак су их и „живи свеци“ увијек имали, за живота. А „небески народи“? Е ту би се бриселмантиком инспирисани српски хумористи, а однедавно и тројац В-Д-Н (то није скраћеница од Видовдан!) – слатко насмијао, надмоћно, наравно…
Проглашавати, да парафразирамо, „мајку свих пораза“ крунском побједом подсјећа на оно чему понекад, у неформалној контрапропаганди, прибјегавају неки од данашњих Хрвата и муслимана, који, вјероватно, познају своје (српско) поријекло, када Србе позивају да се врате у „вјеру прадједовску“. Тим перверзним, из личне психо-идентитетске фрустрације потеклим „позивом“ они само потврђују да знају и које су им вјере били „прађедови“, али и то ко је данас остао при тој вјери. (Наравно, „вјера“ овдје нема пуко значење вјероисповијести, конфесије, већ има антрополошко-етичко значење истрајавања у предачком идентитету.)
На сличан начин и Вучић, очигледним прављењем дана од ноћи, поноса од срамоте, коначно: добра од зла, ради исто што и они који нас позивају да се „вратимо“ – тамо гдје никада нијесмо били. Но, ако је предстојећи Видовдан „побједнички“, ако су сви наши Видовдани, од 1389. па до данас, били порази и заблуде, ако смо погрешно учени да се видовданским опредјељењем слави вјечна, космичка побједа добра над злом, која увијек изнова треба да се збива и потврђује у људској историји, онда су можда били у праву они који су промијенили вјеру предака. „Проблем“ смо, дакле, само ми чији преци то нијесу учинили. Ех, да су били „паметни“ као што су били преци Макса Лубурића, Насера Орића или Хашима Тачија (изворно презиме: Читаковић). Да нијесу памтили Видовдан, максови, насери и хашими не би морали да се труде да нас, на свој начин, „убјеђују“ да је то грешка. Да ли ће Вучићев начин бити успјешнији, остаје да се види.
Али након свега, на страну Вучићево слављење својег отпадништва, претварање мане у врлину, што су много пута радиле превјерице у српској историји; остаје питање зашто нам они којима нијесу по вољи увијек изнова приређују Видовдане – али са сопственом режијом његовог (новог) смисла?
Није случајно што нас угоне у „историјске догађаје“ баш на тај дан, догађаје чији су они творци, а ми пасивни посматрачи, чак обично и жртве.
Запад, заправо, хоће да Видовдан у нашем сјећању постане симбол нечега другога него што је онај Видовдан 1389.
Наслућују да док је таквога сјећања, дотле Срби неће моћи бити редизајнирани у њихову послушну геополитичку фигуру, у румунском, бугарском или неком сличном стилу.
Али, Тадићеви насљедници, тројац В-Д-Н буди им озбиљне наде…
_________________________________________________
