Mагистар Владимир Кршљанин, по образовању астрофизичар, најширој јавности је познат као амбасадор у СМИП- у из времена Слободана Милошевића. Данас је на челу Покрета за Србију који у оквиру иницијативе „Никад граница“ обједињује патриотске снаге у свенародни фронт против недржавотворне политике.
Кршљанин је и почасни професор руског Државног трговинско-економског универзитета, сарадник Руског института стратешких истраживања (РИСИ), члан управе Светског савеза слободних мислилаца, секретар Међународног комитета „Слободан Милошевић“ и члан Удружења књижевника Србије. С њим смо разговарали о актуелној политици у Србији, њеним односима наспрам глобалних сила и кретања, као и питању колико српски народ може да утиче на процесе супротне његовим националним интересима.
– Може ли се рећи да је Покрет за Србију, заправо, опозиција политици званичне власти?
– Покрет за Србију је пре свега патриотска организација која окупља грађане који желе праву Србију, а међу којима има много стручњака и људи са великим знањем и искуством у разним областима, као што су адвокати, генерали, новинари, политички и радници из бивших државних служби. Ова организација допринеси општем буђењу у Србији и ангажовању што већег броја људи одстрањених од реалног утицаја, а због повратка Србије самој себи, односно остваривања суверене политике, одбране територијалног интегритета земље и развоја који би се темељио на вредностима из наше историје и нашег значаја као нације.
– Шта је суштински циљ иницијативе „Никад граница“ у оквиру које делује Покрет за Србију?
– Србија се већ дуже време налази пред великим изазовима, а један од највећих је како да сачува државни суверенитет. Док смо били изложени НАТО агресији и другим неправдама са Запада некако смо и успевали да сачувамо државни суверенитет и достојанство грађана. Сада је на делу велика обмана власти која покушава да за рачун својих западних пријатеља анулира све за шта смо се борили током 90-их и у последњој деценији овога века, али и у светским ратовима, и превари грађане да носе некакав патриотски карактер, а заправо спроводе својеврсну капитулацију са изговором да то води нечем добром у економском смислу, иако сви видимо да нас то води у потпуну економску и социјалну катастрофу. Покрет за Србију је од краја прошле године приступио иницијативи „Никад граница“ и сада заједно све своје напоре усмеравамо на прекидање погубног политичког курса и свега што је везано за бриселски споразум и предају Косова и Метохије, кршење Устава Србије. Циљ нам је да створимо један општенародни фронт који би понудио праву алтернативу Србији.
– Верујете ли да је то могуће ако је ДСС инсистирао да самостално организује протест против видовданског добијања датума за ЕУ?
– Највећи проблем је, свакако, у великим странкама које су навикле да постоје као самостални политички субјекти и у свом политичком прагматизму са једне стране гледају, ако су патриотске, шта је национални интерес, а са друге стране колико ће неки потез да утиче на њихов политички рејтинг и изборне резултате. Знам да се у ДСС разговара о потреби стварања патриотског блока, јер смо више пута с њима дискутовали на ту тему, али нисмо добили одговор. Протест ДСС организован је као наставак активности четири општине са севера Косова, али и поред тога већина патриотских снага је очекивала већу кооперативност ДСС тим поводом. Садржај њихових порука је био адекватан, али је велика штета што протест није био масовнији. Ни радикали нису увек једноставан саговорник, без обзира што су остали испод цензуса. И поред признања на доследности у ставовима, сматрам да је њихов ангажман у јавном и политичком животу на плану одбране декларисаних ставова недовољан. Ако је посреди издаја државних интереса, ако је у питању територијални интегритет земље и ако је њена будућност угрожена, потребно је много више од вербалних активности.
– Ако неко неће да жртвује своју позицију за патриотски интерес, зар се онда не поставља питање да ли је тај патриотизам истински?
– Тако мисли велики број грађана Србије, али овде постоји такозвана елита, појединци или групе које уз помоћ новца остварују политички утицај, а своју позицију су учврстили у време апсолутне западне доминације над Србијом. С обзиром да је та «елита» потпуно зависна од окупатора Србије, она не ради у интересу земље, већ води прозападну политику и поред тога што је огромна већина грађана Србије против НАТО алијансе, а за савезништво са Русијом, а убедљива већина је и против уласка у ЕУ. Све то говори да демократија у Србији не функционише и да та ситуација мора да се промени. Насупрот тој такозваној елити постоји такозвана резерва – родољуби који су у сваком погледу компетентни, познати као стручњаци, јавни и политички радници, научници, који су у Србији много бројнији и квалитетнији од самозване елите, али није организована и нема капитал ни адекватан утицај у друштву. Зато је неопходан један широки фронт са веома јасним, једноставним, али убедљивим и одлучним захтевима, коме ће већина људи веровати. То не може да буде још једна финансијска корпорација под називом политичка странка, него један општенародни фронт у коме ће свако бити поштован и неће се осећати изманипулисаним.
– Како цените напоре наших власти да грађане убеде у причу о непостојању алтернативе за Србију осим ЕУ?
– То је једна од најстрашнијих ствари, која има много слојева. Пре свега, она одражава чињеницу да наша политичка врхушка, превасходно оличена у три човека који никога не консултују, па чак ни своје странке, а о неким државним структурама или озбиљним аналитичким службама да и не говорим, спроводе неку политику о којој се договарају са својим западним менторима, и спроводе је у Србији по њиховим налозима. Прва ствар коју од њих траже Америка и Брисел је признавање независног Косова које и не мора да се догоди одједном, него у фазама како и раде, јер то је и био крајњи циљ агресије на Србију који сада желе да овековече, а то могу да постигну само уз пристанак Србије. Други захтев Вашингтона је да Србија «остане на европском путу», то значи под контролом НАТО пакта и ЕУ, без икакве перспективе да некада постанемо њихови равноправни чланови. Њима Србија и није потребна као партнер, него као разложена и разорена земља да би им била пробављива. Наравно, односи српских политичара према Русији произлазе из оваквог става Америке. Русија нашим садашњим властодршцима служи за обману сопственог народа како су они патриоти и како се са руским властима виђају, потписују споразуме, а истовремено воде рачуна да не пређу границу која им је дозвољена. А рекло би се да им је мало више дозвољено него Тадићу.
– Је ли Запад тиме на неки начин заштитио Тадића од тоталног разобличења, а садашњој власти оставио да игра игру са Русима?
– Американци су, заправо, и рачунали на то да отпор грађана Србије отупе тако што ће њихове захтеве испунити партије које имају имиџ патриотских и које због тога треба да сарађују са Русијом. Неки облици војне сарадње који су били забрањени у Тадићево доба, овима су дозвољени, али ограничени. Наиме, Русија је спремна да буде наш савезник, али ми имамо НАТО официре у Генералштабу, у Министарству одбране, у Војно безбедносној агенцији, на Војној академији, који потпуно контролишу целокупну сферу одбране и безбедности у Србији. Да ли је могуће и замисливо да имамо озбиљно партнерство у одбрани са Русијом, а да истовремено амерички и британски официри седе у нашој војсци, исти они који стварају војску независног Косова и који су нас до јуче бомбардовали осиромашеним уранијумом. Лаж да ми с њима сада из чистог прагматизма градимо ново пријатељство неће проћи код економски и социјално угрожених грађана, јер они знају да нема ни трага добрим намерама Запада према Србији. Значи, Србија треба да буде колонизована као и све земље у региону које су већ ушле у ЕУ и НАТО, али осим тога она мора да буде ликвидирана као политички фактор, и растурена територијално, економски, духовно и морално.
– Могу ли такви односи са Русима да угрозе и пројекат Јужног тока који би значајно унапредио нашу привреду и животни стандард?
– Свакако да могу. Наше власти то никада неће да признају, већ се стално куну да ће тај пројекат бити реализован, али ми у разним потезима појединих министара и у клими која се емитује кроз медије, па чак и у неким покушајима уласка у алтернативне енергетске пројекте везане за ЕУ, видимо да је та ствар непожељна. Много година се преко Набука и Јужног тока као симбола конкуренције води геополитичка битка између Запада и Русије. По свему досада, а и по економској основаности и реалистичности Јужни ток је однео победу, Набуко је практично напуштен, али сада се већ говори о неком трансјадранском гасоводу као делимичној замени за Набуко и некаквом покушају да се уз овај велики руски гасовод ипак добије и неки извор гаса, иако много мањи, који неће зависити од Русије.
– Значи ли то да наши односи са Русијом зависе искључиво од воље тренутне политичке врхушке?
– Најпре треба рећи да је Запад тај који је стално настојао да спречи државно-политичко повезивање Русије и Србије. Русија чак није била укључена ни у аранжмане којима је окончан Први светски рат, а један од њих је и стврање Југославије у Версају. Ми сад имамо могућност као никад у историји да односе са Русијом заснујемо слободно и у своју корист, и неистине које наши политичари повремено износе против тога не стоје. У најзваничнијем руском документу – Концепцији спољне политике Руске Федерације пише да је Евроазијски Савез отворен и за друге државе осим бивших република СССР. Не верујем да у Русији данас постоји било ко да би се успротивио таквој жељи Србије, ствар је искључиво у нашим рукама. Уосталом, чак се ни Јељцин 1999. није смео отворено супротставити отпочињању процеса укључивања СРЈ у Савез Русије и Белорусије.
– Што се уласка у ЕУ тиче, јесмо ли из негативних искустава неких земаља, Румуније и Бугарске на пример, извукли бар неку поуку?
– Последње земље које су имале извесну корист од уласка у ЕУ су биле Грчка и Португалија. Међутим, и та корист је била невелика, краткотрајна, и као што се види није им донела ништа добро. Прича наших политичара да због окружења и ми морамо тако није никакав аргумент, мада нико и никад није говорио да треба да прекинемо сарадњу са земљама ЕУ. Али улазак у систем ЕУ за Србију чија је економија нејака значи опасност, значи одустајање од развоја, а криза која је на делу у ЕУ и на Западу прети да ћемо још више осиромашити, јер они због својих проблема морају да нас експлоатишу још више него обично. За нас је најважније да се суочимо са истином и схватимо да морамо потпуно да променимо курс државне политике, јер чак и кад не би било негативне пристрасности Запада према Србији, сви разлози су на страни евроазијских интеграција.
– Као бивши амбасадор, шта мислите о раду наше диломатије?
– Претходним властима, као и садашњој политичкој врхушки, у ономе што раде не требају ни војска ни дипломатија. Њихови лидери су обећали послушност окупатору и спремност да ураде све што се од њих тражи. Али војску и дипломатију не укидају напросто зато што би то била грдна срамота, и што то ниједна земља у свету досад није учинила. Наравно, и у војсци и у дипломатији још увек има квалитетног кадра, мада су многи отерани, а они који су остали принуђени су да раде против интереса Србије. Али, то још увек може да се промени!
СПС дубоко на прозападном курсу
– Не желим да будем личан, мада ми то није лако јер сам годинама био члан социјалиста и блиско сарађивао са данашњим лидером. СПС је настао из једног општенародног покрета уз који је крајем 80-их година стао читав народ и српска интелигенција, подржавајући политику коју је оличавао Слободан Милошевић. Тада смо трпели најбруталнији притисак Запада у разбијању Југославије, и нисмо имали Русију као савезника јер је и сама спроводила западну политику. Политика СПС тада се темељила на два принципа који би и данас могли да се примењују. Један је очување суверенитета земље, а други јака економија и висок степен социјалних права у интересу највећег броја грађана. Духовност и верска осећања су од социјалиста била уважавана, иако се о њима није отворено говорило. У том периоду изграђено је више православних храмова него у било ком периоду српске историје. Данас је СПС јако далеко од ових темељних опредељења, јер се прилагодио новим околностима што га је коштало подршке грађана на изборима. У свом прозападном курсу СПС ризикује да изгуби и ово мало бирача који још верују да се политика социјалиста темељи на принципима о којима сам говорио.
У Београду делује 8.000 страних агената, не рачунајући њихове српске помагаче
– У Београду делује 8.000 агената разних западних служби. Ту не убрајам њихове српске сараднике. Значи, овде на хиљаде странаца под управом Британаца и Американаца контролишу сваки сегмент српске државе, економије и политике. Та ствар мора да се оконча, они морају да оду из наших државних структура, уопште нам нису потребни јер економска сарадња с њима је веома симболична, за разлику неких других европских држава с којима имамо коректне односе и значајну економску сарадњу. Али морамо јасно установити своје приоритете, учврстити свој суверенитет и стратешки се повезати са Русијом која нам је помогла у многим кључним историјским тренуцима, почев од ослобођења од Турака, када смо и обновили своју државност.
.
“Геополитика”, август 2013.
