Ознаку географског порекла до сада добило 49 производа, углавном оних који су синоним српске трпезе. – Недостаје уредба која се односи на производњу традиционалних производа.
Кад кажете Бразил, мислите на првокласну кафу, кад поменете Француску, сетићете се коњака или сира, за Кубу се везују цигарете, а кад кажем Србија, мислим на футошки купус, шљивовицу, фрушкогорски бермет, кајмак или малину. И док се стално говори о томе како бисмо ту своју предност могли да искористимо у Европској унији, превиђамо да пре уласка на ово захтевно тржиште, много тога морамо да уредимо на домаћем. Овако причу о препознатљивим српским производима и њиховој заштити почиње Зоран Драгојевић, руководилац групе за дизајн и ознаке географског порекла Завода за интелектуалну својину Србије.
Ознаку географског порекла до сада су у овој установи добила 64 производа, од чега је 49 домаћих. На овом списку се углавном налазе оне намирнице које су синоним српске трпезе, не укључујући вина и жестока пића која се региструју у Министарству пољопривреде, међутим, како оцењује Драгојевић, списак би требало да буде много дужи, а промоција стратешких производа много интензивнија и организованија.
Србија је, иначе, од 1. јула 1999. године чланица Лисабонског аранжмана који окупља 28 чланица (осам их је већ у Европској унији). Све државе чланице су у обавези да признају ознаку географског порекла или да уложе приговор на неки од производа. У нашем случају приговорио је Иран, и то на једно вино, из верских разлога.
Ознака географског порекла које добије један производ иначе има већу тржишну вредност. Купац га препознаје као производ посебних својстава и квалитета и спреман је да га више плати. Међутим, само овлашћени корисници, односно власници ових ознака, имају право да се тако и декларишу, а оне који злоупотребљавају њихово име и продају робу која није са тог географског подручја и квалитета могу да туже и захтевају надокнаду штете.
– Мало је познато да су произвођачи футошког купуса још у доба Аустроугарске били једини који су могли да плате порез у натури. Ово је аутохтони производ и врста купуса која се у нашој земљи производи више од два века. Ариљска малина је, са друге стране, врхунски производ који се посебно узгаја од сорте која долази из Америке. Начин узгајања је необичан, климатски услови посебни, што јој даје специфичан укус и мирис. Уз ова два производа још један од стратешких јесте хомољски мед, према мом мишљењу, фантастичан извозни производ – каже Драгојевић и напомиње да су произвођачи ове врсте меда најдаље отишли у заштити свог производа који је надомак добијања жига.
Зашто је онда пред потрошачима често изазов како да препознају шта је оригиналан производ, а шта плагијат? Дошли смо у ситуацију да у великим градовима не смемо да купимо домаћу ракију, да сумњамо у квалитет меда или кајмака, и да се имена најпознатијих домаћих производа користе често као мамац за купце.
– Купци нису доведени у такву ситуацију без разлога. Знам за примере сукоба на сајмовима пчелара, јер је било оних који су свој производ нудили као хомољски иако је са неког другог географског подручја. Са једним килограмом ариљске малине помешане са неком другог лошијег квалитета добију „мешавину“ коју нуде као ариљску – објашњава Драгојевић и додаје да би било важно да држава донесе уредбу која се односи на производњу традиционалних производа.
Будући да су Хрвати у току преговора за улазак у ЕУ имали проблеме са Италијанима око коришћења имена „прошек“ за вино, као и да су водили трговински „рат“ са Словенцима око тога ко има право да кобасицу продаје под именом „крањска“, поставља се питање да ли ће се и Србија суочити са сличним проблемом.
– Вероватно за неке производе. Било је већ проблема око шљивовице коју Чешка производи под тим именом, без обзира што је код њих шљива свеста, а код нас шљива и што ми на пример имамо неколико топонима који оправдавају географско порекло овог производа. Много важније од ове европске приче која нас чека јесте како да организованије приступимо промоцији неспорног квалитета који можемо да понудимо – каже наш саговорник.
Тако предлаже да производе који количинама не могу да задовоље велико тржиште ЕУ промовишемо кроз туризам.
– Ако ви путнику у „Јатовом” авиону или страном госту у ресторану у бањи, на планини, понудите за оброк српски тањир на коме су ужичка пршута, пиротски качкаваљ, краљевачки кајмак или лесковачки ајвар, па му уз то дате чашицу шљивовице или бермета, ви сте на најбољи начин представили своју земљу. Ако томе додате још државу која ће организовано стати иза тих произвођача, помоћи им да се у овим тешким временима организују, онда сте на правом путу за европско тржиште – закључује Драгојевић.
———————————————————–
Стагнација традиционалних производа
Важно је да се традиционални производи који су пред поплавом хибрида у благој стагнацији заштите и да држава стоји уз њих да им да подстицаје на домаћем и сутра на европском тржишту, каже Горан Пуача, председник Удружења произвођача футошког купуса.
Он напомиње да у оквиру њиховог удружења већ две године траје сертификација и да након тога планирају да се заштите и на тржишту ЕУ.
——————————————————————
У припреми жиг за хомољски мед
У току је припрема заштите жига хомољског меда чиме би Удружење произвођача са Хомоља заокружило комплетну правну заштиту на територији Србије. Према речима Владе Тодоровића, координатора овог удружења које окупља 84 задругара и има око 200 пчелара, они су до сада добили ознаку географског порекла у Србији, и то је заштита и у међународним оквирима. На исти начин су заштитили и амбалажу и у припреми је жиг.
– Када је реч о традиционалним производима који имају ознаку географског порекла важно је да у оквирима ЕУ не постоје квоте и нису лимитирани количинама које би евентуално требало испоручивати европском тржишту – каже Тодоровић.
————————————————————————–
Разбоји стари 150 година
Географско порекло безданског дамаста заштићено је пре неколико година, а планови компаније „Нови новитет –Дунав” су да освоје арапско тржиште.
– Бездански дамаст је бренд јер је посебан, и таквог квалитета, без претеривања, нема у Европи. Ради се ручно на разбојима старим 150 година, какви се више нигде не користе. Заштићен је цео процес производње, а суштина је у квалитету сировине која се користи, памуку врхунског квалитета. Све што се направи од оваквог дамаста може да траје и до 50 година – објашњава Јелена Петковић, власница фирме „Нови новитет– Дунав”.
