Процес глобализације који се данас остварује, није процес зближавања делова света у циљу смањења економских, технолошких, културних и осталих разлика како то представљају западни теоретичари, већ нови систем економског и културног поробљавања мање развијених од стране неколицине моћних и високо развијених земаља.
То није процес стварања глобалне цивилзације или како се често каже стварање ,,глобалног села’’ у циљу изградње праведнијег, напреднијег и хуманијег човечанства, већ најсуровији облик империјализма који се разликује од претходног само у средствима и методама остварења. Глобалистичке (империјалистичке) силе, углавном САД и део земаља ЕУ, држе у колонијалном ропству мање развијене земље путем политичких, економских, финансијских и начно-технолошких принуда. Тамо где није могуће то остварити на такав начин, примењују војну силу па чак и војно поробљавање.
Но, ипак мање земље, чак и недовољно развијене, могу избећи колонијално ропство ако имају државотворно, мудро, визионарско и национално-одговорно државно руководство. Нажалост, то Србија засада нема. Наши државни протагонисти глобализације – ,,шифровани’’ и они ,,жути’’- као економски ,,нововерци’’, прихватили су и имплементирали инструменте глобализације и наметнули грађанима догме ,,ЕНА’’ и ,,ЕАИ’’ (ЕУ нема алтернативу и Евроатлантске интеграције су наша светла будућност), без научне и било какве емпиријске основе. Ето, зашто смо запали у канџе глобализације, односно у канџе неоколонијализма.
Свака се ловина упеца на неки мамац, а наша се ,,одговорна’’ власт упецала на спољна обећања да ће дуго владати са националним ресурсима и животима грађана и тако увећавати своја лична богатства, само ако буду верно служили. Укратко речено, основни циљ глобализације јесте држање, без војних трошкова, мање развијених земаља у неоколонијалном ропству од стране моћних, уз помоћ вазалних државних менаџмента. Резултати такве глобализације су, све веће богаћење богатих и све веће сиромашење недовољно рзвијених земаља. Стога је неопходно што пре зауставити даљње поробљавање државе и њених грађана. Прво треба почети од економије и уместо неолибералне економије увести концепт тржишно-социјалне економије сличан економијама у Немачкој и Нордијским земљама. Такав концепт подразумева слободу и демократију, приватну својину, супсидијарност, солидарност и хуманост, затим ефикасност јавног сектора без уплива партиократије, монетарну стабилност и тржишну конкуренцију уз истовремено очување националних ресурса и заштиту националних интереса, као и заштиту привреде и грађана од домаћих и страних монопола.
Нашу економију треба градити на развоју националних привредних субјеката и јачању њихове конкурентности на домаћем и иностраном тржишту, као и на стварању и афирмацији националних брендова. Такође, њихову репродуктивну и развојну активност треба заснивати на домаћим банкама које би требало направити. Дакле, на наведеним принципима тржишносоцијалне економије и на нашим специфичностима изградила би се ефикасна тржишна привреда са праведнијим и хуманијим производним односима. Упоредо треба радити на ревитализацији и реафирмацији и свих осталих друштвених сегмената које је потиснула, ућуткала или угушила неоколонијална глобализација. Треба рећи, стоп економском и сваком другом ропству. Одавно смо прешли праг подношења сиромаштва и трпљења разних понижења која су испод људског достојанства…
