Већина бивших југословенских република још није ријешила проблем заштите ваздушног простора. Црна Гора, Македонија и БиХ уопште немају борбену авијацију, а Словенију чувају Италијани.
Србија је једина држава бивше Југославије која је у стању да, упркос свим проблемима, сама брани свој ваздушни простор. У своје снаге узда се још само Хрватска, иако је њена флота борбених авиона одавно зрела за комплетни ремонт. Ниједна од осталих република СФРЈ нема ловачку авијацију, већ заштиту добија или очекује од НАТО.
Питање одбране неба нашло се у средишту пажње јавности региона послије најаве да би Хрватска ускоро могла да преузме бригу о небу Црне Горе, али и Босне и Херцеговине и Македоније. Ова тема, иако тек у најранијој фази, изазвала је буру реакција у више држава. Један од разлога за салве коментара јесте и у чињеници да су ваздухопловства готово свих балканских држава у изузетно неповољној ситуацији, што под велики знак питања ставља сигурност неба.
Ваздухопловство Војске Србије, иако суочено са застарјелошћу технике, истеком ресурса летилица и танком касом, има солидну основу да се издигне у регионалног лидера на небу. Најава набавке једне ескадриле авиона „МиГ 29М2“, који припадају напредној четвртој генерацији вишенаменских ваздухоплова знатно ће да ојача снагу државе на небу. Модернизација авиона „супергалеб Г4“, која се већ годинама одлаже због мањка новца, заједно са продужењем ресурса летилицама „МиГ 21“, требало би да заокружи овај процес. Србија је притом како-тако успјела да очува процес обуке пилота и систем логистике.
У потпуно другачијој ситуацији је Црна Гора, која је дефинитивно одустала од било какве идеје да има ловачку авијацију, а чије је небо незаштићено још од разлаза за Србијом 2006. године. Од флоте која је послије референдума остала у Црној Гори, остало је свега пет хеликоптера „газела“. Власти Црне Горе посљедњих година продале су пет авиона „супергалеб Г4“ једној хрватској приватној фирми, док је шест истих летилица уступљено Србији.
Званичници најмлађе европске државе већ годинама истичу да ће чување њиховог ваздушног простора бити ријешено кроз сарадњу са НАТО, а одбрана неба узима се и као један од главних разлога за приступање овом савезу.
– Коначну заштиту свог неба ријешићемо када будемо чланица Северноатлантског савеза – изричит је министар одбране Црне Горе Драган Самарџић. – Влада је почетком септембра дала зелено светло за потписивање споразума са Хрватском, БиХ и Македонијом за израду студије о заштити ваздушног простора, која ће се односити на развој радарских и ПВО система.
Кључ за дугорочно рјешавање питање отвореног неба у Бриселу виде и Македонија и БиХ. Њихова ситуација је веома слична црногорској, јер још нису ријешиле питање чувања ваздушног простора. БиХ уопште не поседује борбене авионе, а Македонија је основну снагу своје авијације – четири авиона „сухој“ – недавно трајно приземљила због застарјелости.
Историчар и ваздухопловни аналитичар Бојан Димитријевић зато истиче да је логично да државе региона све интензивније размишљају како могу заједничким снагама да се заштите.
– Разумљиво је што се Црна Гора окреће Хрватској, која има какву-такву ловачку авијацију, јер то подразумијева и ближе односе са НАТО – објашњава Димитријевић.
– Србија, за разлику од сусједа, има добар потенцијал да чува своје небо авионима и ракетним системима. Морамо имати на уму да мале државе какве су Црна Гора, БиХ или Македонија веома тешко могу да успјешно саме организују чување свог неба. То је главни стуб идеје о заједничкој контроли ваздушног простора, која би ријешила проблем несигурних висина свим земљама које немају ловачку авијацију.
Димитријевић подсјећа да је чување ваздушног простора важно за безбједност свих грађана, али и изузетно скуп посао који поред авијације подразумијева и радарске системе и средства ПВО. Он напомиње да присуство НАТО не би требало да закомпликује комшијске односе, јер је развој система регионалне безбједности тренд и у свијету.
Ризике из висине од бивших република СФРЈ темељно је ријешила само Словенија, која плаћа Италији да њени борбени авиони дежурају на словеначком небу. На овај потез под Алпима се гледа различито, јер је ријеч о изузетно скупом аранжману. Процјене трошкова су различите, а према неким Љубљану то кошта и до 40 милиона евра годишње.
Под окриљем Брисела у повоју је концепт система „паметне одбране“, у који су поред Црне Горе и Хрватске, и БиХ и Македонија.
