28. мај 2013. | Ања Филимонова / Фонд стратешке културе

Пут ка стратешком партнерству између Русије и Србије трасиран је у јануару 2008. године, после потписивања споразума о сарадњи у нафтној сфери (ратификован у јануару 2008. године од стране Србије, а реализација је започета после посете Бориса Тадића Москви, у децембру 2008. године). Међутим, приоритет ка европским интеграцијама – курс који је узео Б. Тадић и још бескомпромисније наставио Т. Николић, не може да не буде препрека за широко и многострано руско-српско партнерство. У тој истој 2008. години ЕУ је одредила своју позицију по том питању.

У извештају Европске комисије о напретку Србије на путу евроинтеграција, садржана је одредба по којој у нафтном споразуму са Русијом Србија мора поштовати одредбе Закона о енергетској заједници, то јест, сарaдња са Русијом је дозвољена од стране ЕУ тачно у оној мери, у којој то није у супротности са интересима европског клуба, у који толико тежи да уђе Србија – то је чињеница коју не треба посебно доказивати.

Економску сарадњу Русије и Србије ЕУ ће и даље покушавати да ограничи “нормама и прописима”, пошто њена реализација за Србију не значи само енергетску стабилност, већ и независност у кључним аспектима развоја земље, како на регионалном, тако и на европском нивоу, пошто се Европа налази у веома рањивом положају – зависи од руских енергената.

Права ноћна мора за Брисел представља и сама могућност да Србија добије инструмент утицаја на Европу, која са највећим цинизмом “слама” међународно право, одузимајући део територије од Србије, духовно-историјску колевку српског народа и предајући је у руке квазидржавној творевини. У дијалогу са Србијом Бриселу је прешло у навику да разговара са позиције “газде” који издаје наређења која морају да се изврше одмах и безусловно. При том упутства и инструкције ЕУ по питању “реформисања и модернизације” Србије, неизбежно подривају темеље српске државности и српског националног идентитета.

Да напоменемо да се 2008. године, уочи другог круга председничких избора у Србији, десио догађај без преседана – комплетно високо руководство земље стигло је у Москву ради потписивања стратешког споразума. Тада је Београд, у чијој су делегацији били Б. Тадић, В. Коштуница и В. Илић ставио до знања да су му очигледно јасна преимућства позиције играча глобалног енергетског тржишта.

Без обзира на све касније препреке, а понекад и отворену саботажу са српске стране у реализацији руско-српских споразума, руска страна се придржавала задатог курса, доказујући спремност да само јача снагу узајамне сарадње. На конференцији за штампу о резултатима руско-српског сусрета на високом нивоу, која је одржана 24. маја 2013. године, руски председник В. В. Путин је апсолутно јасно приказао конкретно стање ствари, перспективе и намере Русије: “Најважнија сфера нашег узајамног деловања је енергетика, у том смислу и изградња “Јужног тока”.

Почетак градње предвиђен је за крај ове године, а укупан обим финансирања износи (и то руска страна у потпуности преузима на себе) – 1,7 милијарди еура. Са највећом српском компанијом “Нафтна индустрија Србије” ми радимо заједно. Од 2009. године од стране руских инвеститора је у НИС већ уложено више од 1,5 милијарди еура.

Ми сарађујемо у финансијском сектору, у сектору туризма, металуршке индустрије. Спремни смо да и даље повећавамо инвестирање у српску економију. Настављаћемо да са нашим српским пријатељима и даље развијамо кредитно-финансијку сарадњу. У јануару 2013. године потписан је споразум о одобравању експортног кредита Србији у вредности од 800 милиона долара. Тај кредит има наменски карактер. Ради се о важном инфраструктурном пројекту на територији Србије о изградњи и обнови железнице… Да напоменем и да је у априлу ове године потписан споразум о угодном државном финансијском кредиту у износу од 500 милиона еура. Ми настављамо да радимо и у хуманитарној сфери. Уникалну улогу овде има деловање руско-српског хуманитарног центра. Наравно, развијаћемо наше културне и просветне везе, контакте између омладинских друштвених организација”.[1]

Да подсетимо да је само у компанију НИС, Русија до сада уложила 1,5 милијарди еура а планира се још толико, такође је већ издвојено 800 милиона наменског кредита и 500 милиона еура државног финансијског кредита под повољним условима. За 12 година српског евроинтеграционог пута, тако патетично наглашавана помоћ Европе Србији од стране евроентузијаста, износила је 2,2 милијарде еура. У овом тренутку од свих инвестиционих праваца са којима Србија води преговоре, једино поуздан остаје руски пројект “Јужни ток”. Када су у питању друге стране инвестиције, по речима министарке енергетике Зоране Михаиловић, ситуација изгледа овако: “инвестиција ће бити… сваки дан у Србију долазе страни инвеститори, интересовање постоји, но оно још није изражено у конкретним споразумима”.[2]

У овом тренутку Русија у потпуности контролише енергетско тржиште Балкана, заузимајући позицију главног испоручиоца енергената, а са изградњом “Јужног тока” позиција Русије ће ојачати. Русија види Србију као центар, предстражу свог учвршћивања на Балкану, предвиђајући најшири могући спектар сарадње за разлику од других балканских земаља (Босна и Херцеговина, Хрватска, Македонија, Словенија), са којима реализује појединачне, ускоусмерене пројекте. Због тога је руски председник и донео закључак: “Уверен сам да ће овај споразум дати моћан политички импулс развоју наших веза практично у свим правцима”.[3]

Међутим, тако амбициозан пројекат као што је “Јужни ток”, који представља основу и полазну тачку у развоју сарадње у финансијском, инфраструктурном, хуманитарном (разминиравање од стране руских снага остатака неекслподираних средстава осталих из времена НАТО бомбардовања Србије, хуманитарни центар у Нишу), као и у другим сферама, не може бити одвојен од политичког аспекта – од заједничког координисаног деловања на међународној арени у широком смислу, све до конкретног усаглашавања дејстава по питању заштите територијалне целовитости и суверенитета Србије. У вези са тим В. Путин је указао: “Ми смо спремни на јачање међусобне координације на међународном плану”.

Сходно томе, следеће, али не мање важно питање, представља питање Косова и Метохије. На конференцији за штампу, руски председник се изјаснио на следећи начин: “Наравно, разговарали смо и о косовском проблему. Наша принципијелна позиција је добро позната, ми се залажемо за постизање одрживог и узајамно прихватљивог решења, заснованог на основама Резолуције 1244 СБ УН. И наравно, подржавамо наше српске пријатеље који воде тешке преговоре са косоварима уз посредовање ЕУ и Брисела”.[4]

Подвлачим: на првом месту је истакнута непромењена руска позиција (обавезно поштовање Повеље УН, принципа неповредивости послератних граница и Резолуције 1244 СБ УН – као што је уочи сусрета нагласио руски амбасадор у Београду).[5] Србија је изабрала пут преговора под покровитељством EУ без обзира на вишеструко поновљену формулацију Виталија Чуркина, специјалног представника Русије при СБ УН, о немогућности регулисања питања Косова и Метохије мимо СБ УН. Међутим, у наставку излагања руски председник је говорио о непромењивости руске подршке српској страни, која је сама изабрала управо овакав начин решавања косметског питања, али нема никаквог указивања на подршку резултатима постигнутим током преговарачког процеса. У први план је стављен принцип обострано прихватљивог решења.

Не треба посебно доказивати да Бриселски споразум – који одређује судбину косметских Срба, темељно нарушава њихову вишеструку и врло јасно изражену вољу, уставни поредак Србије (чему је доказ и незаконита саботажа Уставног суда Србије, која је у супротности са свим нормама и роковима за изрицање оцене уставности постигнутих споразума са Приштином) изазива масовно противљење опозиционих партија које нису прозападне, као и покрета и организација у Србији, а што је подвргнуто и оштрој осуди СПЦ – није ни одржив ни узајамно прихватљив. Нешто раније, у марту 2013. године, у свом наступу на заседању СБ УН Виталиј Чуркин је приметио планирано нарастање претњи за безбедност косметских Срба: “Ове године трансформисане Косовске безбедносне снаге (КБС) у пуној борбеној готовости представљају претњу региону”, “КБС су скоро у потпуности састављене од етничких Албанаца, од којих је већина улазила у састав бојевика. Ми то видимо као потенцијалну претњу регионалној стабилности”.

Чуркин је такође обратио пажњу на нарастање великоалбанске реторике, о изјавама о намерама Приштине да буде покровитељ етничким Албанцима, независно од земље у којој они живе. “То представља директан корак ка дестабилизацији не само Косова и Метохије, него и држава суседа Србије – Македоније, Црне Горе и Грчке”.[6]

ЕУ која се налази у дубокој, не само економској него и политичкој кризи, која се временом само повећава, у односу према земљи која није њен члан, за свој приоритет ставља очување потпуне политичке контроле узимајући у своје руке и руско-српску сарадњу. Међутим, сличан положај за Србију није ни конструктиван, ни прагматичан, ни рационалан. Политичко-економски диктат Брисела са петог таласа проширења ЕУ (од 1997), само је довео до погоршања свих кључних показатеља и сада ситуација у свим земљама источног блока постаје све тежа, без икаквих знакова оздрављења.

Србија је потребна ЕУ само као полуга за промену стратешког односа снага. Уз то је и војни блок НАТО неодвојив од ЕУ, тако да руски председник није случајно приметио: „Почетак друге фазе плана САД за успостављање глобалног ракетног система показује знаке даљег ширења НАТО-а на Исток”.[7] Потписани руско-српски споразум може, уз постојање воље српског руководства, означити почетак пробоја не само у економској, већ и у другим областима и може извући Србију из положаја изузетно високог степена политичке зависности од европских бирократских институција, војно-стратешког преузимања од стране НАТО пакта и економског колапса који прети земљи.

————————————————————————————————————-

Коментариши чланак

Коментара