Окупиране територије – Најаве из Приштине да ће 2013. бити „година косовске војске“ и надања тачијевих службеника Агима Чекуа да ће већ у јуну „Безбедносне снаге Косова“ (БСК), којима руководи, постати војна формација, за шта се у крајњој линији пита НАТО, Србија не би требало да посматра скрштених руку, сматрају стручњаци за безбедност.
„Војска Косова“, осим што би била још један атрибут државности, била би далеко од фактора стабилности, већ пре ризик за цео регион, и то би дипломатским каналима Београд требало да предочи светским центрима моћи.
БСК, на чијем је челу бивши командант Ослободилачке војске Косова (ОВК) и вуку корене из ОВК, расформиране 1999. године. Тада су припадници ове организације махом ушли у новоформирани Косовски заштитни корпус, а годину пошто су окупиране територије прогласиле независност, 2009, БСК су преузеле улогу коју је до тада обављао Корпус.
При формирању нових лако наоружаних снага одређено је да ће имати 2.500 редовних припадника и 500 резервиста. Већ тада, Албанци су ове снаге сматрали за заметак војске. Председник Србије Борис Тадић у то време је истицао да Србија не прихвата формирање БСК и да ће у међународним форумима и у НАТО инсистирати на њиховом расформирању. У писму генералном секретару Уједињених нација навео је да нове снаге сматра паравојском.
У међувремену, Кфор је надгледао развој БСК. Према речима портпарола Кфора Александра Вилинга, остварен је „одличан напредак“. Њихову пуну оперативну способност утврдиће НАТО, чије земље чланице разматрају прави тренутак у ком би БСК добиле одобрење за промену статуса.
„Србија може да покуша да оспори формирање косовске војске, али ће у томе тешко успети, јер јој НАТО није наклоњен још од деведесетих година прошлог века“, оцењује за наш лист генерал у пензији Радован Радиновић. “ Формирање војске Косова биће последњи корак у попуњавању пуног капацитета државе Косово и имаће консеквенце по безбедост Србије и региона. То ће у први план ставити могућност остваривања идеје Велике Албаније, што би из темеља променило геополитичку ситуацију на Балкану, угрожавајући понајвише Македонију и Србију.“
Питање је, наводи Радиновић, како би „војска Косова“ у пракси изгледала. Ако би то била војска у симболичком смислу, то не би представљало неки безбедносни ризик, али, уколико би она имала офанзивне елементе попут хеликоптера, ракетних система, оклопних возила… онда би то био озбиљан сигнал за безбедност Србије. У том случају, наводи овај генерал, довела би се у питање реформа Војске Србије која се спроводи под претпоставком да ће у региону бити мира и таква концепција би морала да се редефинише.
„Евентуално формирање косовске војске био би велики безбедносни ризик. Уколико не делујемо превентивно, много штошта може да се догоди и обије нам се о главу, ако не данас, онда сутра“, каже нам и Радомир Милашиновић, декан Факултета безбедности. „Наши политичари и дипломате требало би ово питање да изнесу на међународну сцену и спрече намеру Приштине уз поштовање домаћег и међународног права.“
Према овом професору, војска би била преурањена тема за актуелан дијалог који воде Београд и нелегалне приштинске структуре, јер Србија ту нема мериторног саговорника, пошто је војска својствена држави. Ако би, ипак, дошло до формирања косовске војске, Милашиновић каже да би њу Србија требало да третира кроз призму односа са нелегалним приштинским структурама – као паравојну формацију:
„Војска је атрибут државе, не локалне самоуправе. Зна се ко може да формира оружану силу, а Косово није међународно призната држава.“
При реформисању Војске Србије, која се ранијих година држала тренда смањивања броја својих припадника, треба узети у обзир ризик настајања косовске војске, па Милашиновић указује да свака мудра политика прилагођава силу (од полиције до војске) одбрамбеним и безбедносним потребама.
Војни аналитичар Зоран Драгишић каже да нелегалне институције на окупираним територијама немају право на формирање оружаних снага јер је то противно Резолуцији 1244 и другим међународним уговорима, као и да гомилање оружаних снага у запаљивој ситуацији не доприноси миру.
„Још када су формиране Косовске снаге безбедности указивао сам да је то нуклеус будуће војске. Србија треба да реагује дипломатском иницијативом и укаже да то за њу није прихватљиво, али реално гледано, капацитети Београда да то спречи су мали“, каже нам Драгишић. “ Ипак, на нама је да покушамо јер је то противно интересима Србије и Срба на Косову. За њих то неће значити већу безбедност, већ осећај несигурности.“
Међународна заједница, сматра он, „као и увек“ ићи ће наруку косовским жељама, па ће САД и Немачка, које већ сада логистички и кроз обуку помажу тамошњим снагама, на крају само довршити процес стварања војске.
Бивши државни секретар за КиМ Оливер Ивановић, међутим, сматра да није реално да међународна заједница да зелено светло за ову косовску жељу:
„Када је у другим ресорима Косово тражило пренос надлежности, обично су се прво изазивали немири, а онда су се захтеви правдали причом да је „статус кво“ неодржив. За војску Приштина нема рецепт, јер међународна заједница нема поверења у њихове способности. Имају случајеве корупције унутар МУП-а, бекства из затвора, умешаност полицајаца у велики број афера…“
Дипломатија је, сматра и Ивановић, једини канал којим Србија треба превентивно да делује у центрима моћи – од НАТО-а, односно Вашингтона, до ЕУ, односно Немачке као водеће земље у Унији. Савезнике треба тражити и међу, условно речено, малим земљама јер и њихов изразито негативан став према стварању косовске војске може да утиче на оне „веће“.
Посланик у Скупштини Косова Рада Трајковић овим поводом оценила је да ће војска са албанском командом бити и фактор дестабилизације Срба на простору окупираних територија, с обзиром на чињеницу да ће то бити албанска војска са безначајним учешћем осталих народа.
Иначе, на интернет-порталу Снага безбедности Косова стоји да је њихов задатак да воде операције одговора на кризе на окупираним територијама и у иностранству, операције цивилне заштите на окупираним територијама и помоћ цивилним властима приликом одговора на елементарне непогоде и друге ванредне прилике.
Тампонирани пут
Генерал Радиновић наводи да не треба заборавити да је граница између такозване државе Косово и Србије „тампонирана“ Шиптарима на југу Србије, на ком се безбедност иначе „љуља“, а актуелни повод су споменици. Нова криза на југу, сматра он, компромитовала би значај Коридора 10 и позицију Србије на том коридору обезвредила. То би, каже, било девастирање геостратешког положаја Србије на Балкану. Уз све ово, Рашка област би постала још веће потенцијално кризно подручје него што је сада.
Ко је противник?
Ако би тачијеви плаћеници на окупираним територијама успели да формирају оружане снаге, питање је против кога би ратовали, јер са Албанијом вероватно неће – отвара дилему професор Милашиновић који каже да у целој причи не треба заборавити шумове о стварању Велике Албаније. – С обзиром на то да је косовски конфликт отворен и пулсирајући и да лако може прећи у другу фазу, доносиоци одлука то треба да имају на уму, тим пре што Србија не припада ниједном војном савезу.
(Д. Р. Ђорђевић / Новости / Васељенска ТВ)
