Причу о Србима у региону, након Албаније, настављамо на простору који је некад био познат као Стара Србија, а данас на њему Србима прети нестанак
Прва велика победа у Балканском рату, завршном чину српске борбе за ослобођење од Турака, извојевана је код Куманова. Нешто јужније, у Скопљу, главном граду данашње Републике Македоније, налазила се престоница српског цара Душана Немањића. Имена ових градова су заувек уткана у темеље српског идентитета. Данас, Србима са ових простора, прети нестанак.
Према речима Ивана Стоилковића, јединог представника Срба у македонском парламенту, највећи проблем са којим се данас сусреће Македонија је процес „албанизације“. Она прети опстанку македонског народа, а и српског. Са милионским шиптарским становништвом које се на Македонију наслања преко Косова и Метохије, претња албанизације и исламизације је веома извесна.
За становнике долине Вардара овај проблем је само једна епизода у низу сличних. Највећи број најразличитијих покушаја асимилације на Балкану одиграо се управо на овом простору. Од исламизације, преко хеленизације, бугаризације, македонизације, круг затвара нови талас исламизације. Но, уместо да говоримо о увек неизвесној будућности, вратимо се догађајима у последњих неколико деценија како бисмо разумели садашњост.
Под влашћу комуниста, у другој половини 20. Века, завршено је формирање Македонске нације. Отпочела је делом перфидна, а делом и отворена асимилација аутохтоног српског становништва. Најбоља илустрација јесте напад на Српску православну цркву и настанак канонски непризнате Македонске православне цркве. СПЦ је била вишевековни чувар српског идентитета и српског народа. Напад на њу означио је и отварање македонског националног питања.
Оно је кулминирало са распадом СФРЈ. Цену бујања младог македонског национализма платили су Срби. По Уставу из 1992. они нису били конститутивни народ. Охридским споразумом исправљена је ова неправда, али тек деценију касније. Укидање школа и недостатак уџбеника на српском језику учинили су да међу младим генерацијама ишчезне српски језик. Кренуло се са преименовањем општина чија су имена звучала сувише српски. Тако је нпр. Вучји Дол, постао Волково. Деведесетих се ишло толико далеко да су Срби хапшени зато што су организовали демонстрације против бомбардовања своје домовине.
Према попису који је спровела Република Македонија, Срба у Македонији данас има мање од четрдесет хиљада. Према оценама Срба из Македоније, попис је извршен тако да њихов број не пређе више од 2% укупне популације (попуњавање формулара графитном оловком, непописана цела насеља где већински живе Срби). Највећи број Срба је концентрисан у Скопљу и Куманову.
Однос Републике Македоније према њеним грађанима српске националности данас је унапређен, али далеко од тога да је процес асимилације заустављен. Она је само постала перфиднија. Срби су добили свој државни празник – Савиндан. Али, српским свештеницима је због црквеног спора забрањено богослужење. Литургије се врше у кућама и становима свештеника, јер су црквени објекти узурпирани од стране Македонске православне цркве. Српски свештеници се затварају, прогоне, а многи живе на ивици сиромаштва. Срби у Македонији једноставно не уживају слободу вероисповести.
Односе Србије и Македоније оптерећује и дугогодишњи проблем црквеног спора између СПЦ и канонски непризнате МПЦ. Многи верују да је хапшење владике Јована било политички мотивисано.
Односе Србије и Македоније оптерећује и дугогодишњи проблем црквеног спора између СПЦ и канонски непризнате МПЦ. Многи верују да је хапшење владике Јована било политички мотивисано.
У области образовања постоје формалне законске обавезе Македоније да штампа уџбенике на српском језику, али она то не чини. Према подацима Амбасаде Републике Србије у Скопљу, наставу на српском језику у школској години 2011/12 похађало је свега 203 ученика. Помак је постојање студијске групе за српски језик на Филолошком факултету у Скопљу од 2008. године.
Срби су маргинализовани и у области информисања. Радио-емисије на српском језику емитују се у вечерњим сатима када сви гледају телевизију, а ТВ емисије иду у поподневним сатима, када ђаци одлазе у школе или се из њих враћају. У фебруару 2013. одржана је радионица Културно-информативног центра Срба у Македонији – СПОНА. Професор српског језика Ђорђе Кандић тада је изјавио да се емисија ,,Видик“ на српском језику политичко-страначки цензурише.
Највећи проблем српске заједнице у Македонији представља маргинализација од стране Владе Републике Србије. Иван Стоилковић је то сликовито описао:
Ми, Срби из Македоније, можда нисмо најрепрезентативнији део српског народа, нити говоримо српски језик на најбољи могући начин, нити имамо можда најбоље резултате у побољшању положаја српског народа, али смо део јединственог српског народа и зато нам тешко пада ниподаштавајући однос матичне државе према нама.
Како овим људима помоћи? Неопходно је да Србија либерализује добијање српских пасоша. Срби у Македонији често узимају бугарске пасоше само на основу потврде о лојалности. Такође, потребно је захтевати принцип реципроцитета у финансирању мањинских заједница. Сада имамо ситуацију да Република Србија издваја петнаест пута више новца за Македонце у Србији, него Македонија за Србе. Србија не само да треба да развија и унапређује односе Срба са матичном државом, него је на то и обавезна Уставом.
Клима за ближу сарадњу и заједничку одбрану српског и макодноског народа од све веће претње исламизације још увек није зрела. То се може видети и из говора мржње у македонском парламенту. Посланица Радмила Шекеринска је крајем 2010. поручила Стоилковићу да заједно са свим Србима напусти земљу. Неколико српских навијача избодено је пре неколико месеци у Скопљу. Верује се да је хапшење владике Јована Вранишковског такође политички мотивисано.
Јасно је да клима није повољна, али није нам преостало много времена пре него схватимо да смо и историјски и духовно упућени једни на друге и да се суочавамо са заједничким проблемима који нас терају на сарадњу.
