Да ли ће Србија реаговати на најављено сведочење Соње Бисерко у корист Хрватске по тужби за геноцид. Основно правно питање је о чему ће она сведочити кад није била непосредни учесник догађаја. – Мој пристанак да сведочим у том процесу третира се као издаја – свесна је Соња Бисерко.Смиља Аврамов: Сведок није веродостојан

Фото Новости: Соња Бисерко

Соња Бисерко

ТАЧНО је, Хрватска ме је позвала да будем сведок у евентуалном судском процесу који би ова земља могла да води против Србије за геноцид. И у томе не видим ништа спорно.Овако је Соња Бисерко, председник Хелсиншког одбора за људска права у Србији, прокоментарисала вест да ће сведочити против сопствене земље пред Међународним судом правде у Хагу, као сведок Хрватске која је Србију тужила за геноцид. Дакле, не против појединца, не против режима, већ против своје државе, а у корист друге.

То је један од ретких, ако не и јединствен пример у новијој светској историји да неко сведочи на штету своје земље, прогласивши је геноцидном. Ако до суђења дође и стране не повуку тужбе, Соња Бисерко могла би да буде заслужна што грађани Србије морају да плате ратну штету Хрватској, која је током деведесетих протерала 450.000 Срба и опљачкала њихову имовину. Али још горе је што би Србима, који су се и у Првом и у Другом светском рату борили на страни савезника, била наметнута титула геноцидне државе. И то у корист земље која је ратовала на страни фашиста и иза себе оставила Јасеновац и бројне друге логоре у којима су, пре свега, Срби систематски истребљивани. И над којима је извршен доказани геноцид, али је у име братства и јединства и мира у СФРЈ, то увек прећуткивано и гурано у страну.

– Мој пристанак да сведочим у том процесу третира се као издаја – свесна је Соња Бисерко.

И заиста, њен поступак доживео је најширу моралну осуду. Да ли, међутим, и како држава може да реагује? У јавности се одмах чуло да јој треба одузети држављанство. Ово није могуће, јер неко може престати да буде држављанин Србије само отпустом из држављанства, на свој захтев. Држави су, практично, везане руке јер свако може давати исказ против било које земље, па и своје.

др Мирослав Свирчевић из Балканолошког института САНУ

– Она може сведочити у корист Хрватске без икаквих правних последица – каже др Мирослав Свирчевић из Балканолошког института САНУ. – Неће је погодити било каква кривична санкција ако то уради. Међутим, поставља се много дубље питање: да ли је часно и прихватљиво сведочити против земље чији пасош поседујете и у којој несметано живите, а по тужби државе која је вашем народу нанела зло огромних размера? По мом мишљењу, реч је о дубоко неморалном и непатриотском чину. Осим што разбија јединство заједнице, такав чин је уперен и против демократског поретка. Нема демократије без патриотизма и пожртвовања сваког појединца за заједницу.

Посебно важно питање јесте колико би Бисерко могла да буде објективан сведок с обзиром на то да јој је пре три године тадашњи хрватски председник Стјепан Месић (чији је саветник био Будимир Лончар, последњи шеф југословенске дипломатије, у чијем кабинету је својевремено радила Бисерко!) доделио највише одликовање, Орден кнеза Трпимира с огрлицом и Даницом?!

По Бранимиру Тапушковићу, браниоцу и пријатељу суда у процесима пред Хашким трибуналом, кључно правно питање јесте о чему би Бисерко могла да сведочи, с обзиром на то да није била била очевидац и има сазнања из друге руке:

– Да ли је била у ма којој колони која је протерана? Да ли је била на месту где су страдали људи, независно да ли припадају једној или другој страни? У озбиљним поступцима нико не може да буде сведок о стварима о којима нема непосредно искуство.

И познати професор кривичног права Милан Шкулић пита се у ком својству би председница Хелсиншког одбора могла да се појави пред судом, осим да изнесе личне импресије:

– А колико је госпођа Бисерко реална видели смо и раније, када је давала тешке оцене без икаквих аргумената.

Једна од таквих, која се појавила први пут у извештају Хелсиншког одбора 2006, а потом поново 2009. године, била је да су Срби, под вођством Милана Недића, први решили јеврејско питање у окупираној Европи. На ово није реаговао нико од српских званичника, али јесу сами Јевреји, па је тако новинар Јаша Алмули објаснио позадину таквих оптужби и директно их повезао са хрватском пропагандом, чији је циљ да усташке злочине изједначи са српским.

– Преживели Јевреји никада нису оптуживали Србе да су криви за њихово масовно убиство – рекао је тада Алмули. – Фалсификовање је почело с Туђмановом ратном пропагандом током разарања Југославије. Ако се тврди да је Србија учествовала у уништењу својих Јевреја, лакше ће свет поверовати да су Срби вршили етничко чишћење Хрвата у раздробљеној Југославији. Оно што је започела Туђманова ратна пропаганда, наставио је све до данас Хелсиншки одбор за људска права са Соњом Бисерко на челу – рекао је Алмули.

Зато се сведочење Соње Бисерко против Србије у Хагу, по Милану Шкулићу, данас такође може посматрати као саставни део хрватске пропаганде да је тај судски поступак потенцијално опасан по Србију:

– Лично мислим да су минималне шансе да Србија буде оглашена кривом за геноцид. Више разлога за страх има Хрватска. Јер, иако то није предмет садашњег поступка, чињеница је да је Хрватска била највернији савезник нацистичке Немачке и доследно спровела геноцид над Србима, Јеврејима, Ромима у Другом светском рату.

То није без значаја за поступак, јер је страдање Срба и геноцид над њима био суштински разлог за њихово непристајање да живе у некој новој хрватској независној држави. Шкулић подсећа и да је Хрватска у акцијама „Бљесак“ и „Олуја“ спровела највеће етничко чишћење у Европи, а протеривање је било праћено злочинима над цивилима, с елементима геноцида.

– Ако до судског поступка ипак дође, Хрватска ће зажалити што, управо због претходних чињеница, није повукла тужбу – констатује Шкулић.

Колико год сведочење Соње Бисерко на штету Србије домаћим правним круговима деловало некредибилно, њен утицај у свету је такав да је лондонски екстрадициони суд 2010, управо после њеног исказа, одбио да изручи Ејупа Ганића, бившег члана ратног Председништва БиХ, кога је Србија тражила због ратног злочина над војницима ЈНА у Добровољачкој улици.

О овоме би држава требало озбиљно да размисли. Онда вероватно не бисмо на питање шта ће држава урадити и како ће реаговати поводом сведочења Соње Бисерко, из више министарстава добили исти одговор – „нисмо надлежни!“

СМИЉА АВРАМОВ: СВЕДОК НИЈЕ ВЕРОДОСТОЈАН

ПРОФ. др Смиља Аврамов пита се да ли особа као што је Соња Бисерко може бити веродостојан сведок:

– Својевремено је избачена из СИП-а, а њен досије још постоји. Осим тога, води међународну организацију која се финансира из иностранства. Ако ће на суду говорити у личном својству, као Соња Бисерко, право питање је где се налазила у то време да би могла да види да је Србија починила геноцид?

Бисерко се, истиче проф. Аврамов, позива на агресију Србије и рушење Југославије, што су паушалне оцене које не одговарају чињеницама. Јер, распад земље није почео војном интервенцијом Србије, већ словеначким нападом на граничаре. Она подсећа и на Туђманову изјаву „Рата не би било да га Хрвати нису желели, а желели су га јер су хтели самосталну државу.“ Такође, подсећа на континуитет усташке Павелићеве НДХ и Туђмановог деловања.

– Уставна обавеза сваког грађанина је да не ради против своје државе и, уколико то жели, држава може наћи модус да казни онога ко је изда!

КАКО ТО РАДИ АМЕРИКА

АМЕРИЧКИ песник Езра Паунд је тридесетих година 20. века уживао Мусолинијево гостопримство. Чак је и радио на једном популарном италијанском радију, на којем је постао фашистички пропагандиста. Америчка администрација га је 1943. године оптужила за издају земље, да би га италијански партизани предали америчкој војсци у Ђенови, која га је третирала као правог ратног заробљеника. Никада није био оптужен, нити је против њега вођен кривични поступак. Проглашен је неурачунљивим, што је аутоматски повлачило одсуство кривичне одговорности. Ја, наравно, не позивам на било какво насиље против гђе Бисерко, већ само скрећем пажњу како би се провела да је америчка држављанка и да је одлучила да ради против интереса САД, каже Свирчевић.

СПИСКОВИ

ХЕЛСИНШКИ одбор и Соња Бисерко, који би требало да се залажу за људска права и слободу мисли, познати су по списку интелектуалаца и институција, припадника „антихашког лобија“, снага које су „ретроградне“, „антиевропске“ и „спречавају помирење у региону“. Њихови радови, мисли и дела би, сходно годишњем извештају Одбора за 2007, требало да буду цензурисани. На списку су се, између осталих, нашли: др Миодраг Орлић, др Будимир Кошутић, др Ратко Марковић, др Бранко Ракић, др Оливер Антић, др Мирко Васиљевић, др Боривоје Шундерић, др Ранко Кеча, др Милан Шкулић, др Коста Чавошки, др Слободан Антонић, мр Ђорђе Вукадиновић, др Мирјана Васовић, др Слободан Самарџић, др Радмила Накарада, др Миша Ђурковић, др Владета Јеротић, др Василије Крестић, али и Момо Капор, Добрица Ћосић, Брана Црнчевић, Рајко Петров Ного, Слободан Ракитић, Милош Шобајић, Љуба Поповић, Емир Кустурица, СПЦ, САНУ, и пет новинара.

Војислава ЦРЊАНСКИ СПАСОЈЕВИЋ  (Вечерње новости)