ОЧЕКУЈЕ ДА У СТРАНЦИ КОЈУ ПРАВИ СА ИСТОМИШЉЕНИЦИМА И ПРИЈАТЕЉИМА БУДЕ 150, 200, МОЖДА И 300.000 ЉУДИ
- Србија мора да има странку којој ће Србија бити пре и изнад свега, која ће јој вратити достојанство, извести је из каљуге криминала, неморала сваке врсте и демографски обновити, која ће изградити демократске институције
- Србија мора да има странку која ће бити ту, између осталог, да спречи било када могућност појаве неког новог вође, неког новог човека који ће у себи, свом имену и презимену или својој функцији, садржавати сву моћ коју једна особа може да има, а коју не треба да има
- Неће да Србија у парламенту има унисони хор од 250 сопранчића који пева – Европа нема алтернативу и безрезервно и безпризорно пристаје на сваки немачки или амерички захтев
ДРАМСКИ писац Синиша Ковачевић потврдио је данас Тањугу да оснива странку која ће се звати Српска отаџбинска странка, која ће бити кохезиони фактор и стављена на располагање „располућеном бирачком телу између еврофанатизна и евроскепсе” и која ће, уверен је, имати неколико хиљада чланова.
Иако је планирано да јавност о томе обавести на јесен, Ковачевић каже да нема разлога да се крије намера о оснивању странке.
Очекује да у странци буде 150, 200, можда и 300.000 људи, а оснива је, каже, са истомишљеницима, међу којима има и његових пријатеља, јер постоји заједничка потреба да то буде демократска странка, на фону нечега што ће се једног тренутка можда претворити у покрет по снази свог замаха, идеји и потреби.
„Србији недостаје нешто што је кохезиони фактор у домену нечега што представља просвећену десницу. Десница, ако није просвећена, онда је талог, левица је талог увек – и када је просвећена и када је непросвећена”, каже Ковачевић и додаје да ће странка садржати све основне елементе и све тако важне и недостајуће демократске принципе.
Према његовим речима, у просвећеној десници атрибитрира и врло приметно отаџбинско или родољубно стање које у себи баштини све компаративне предности традиционалних вредности, али је истовремено спремна и да прихвати модерне вредности савремене цивилизације.
„То је странка каква недостаје Србији. То морате признати. У том располућеном бирачком телу између еврофанатизма и неке дефинисане евроскепсе готово да не постоји странка која би била мало дисонантна у односу на овај хорски крешендо који кличе – Европа нема алтернативу, претварајући то полако у мантру и не више у идеологију, него фанатични или религијски предзнак”, каже Ковачевић.
Уверен је да Србија мора да има странку „којој ће Србија бити пре и изнад свега, која ће јој вратити достојанство, извести је из каљуге криминала, неморала сваке врсте и демографски обновити, која ће изградити демократске институције„.
Србија мора да има странку која ће, према процени Ковачевића, бити ту, између осталог, да спречи било када могућност појаве неког новог вође, неког новог човека који ће у себи, свом имену и презимену или својој функцији, садржавати сву моћ коју једна особа може да има, а коју не треба да има.
Познати драмски писац нагласио је значај и демографске обнове и подсетио на јеврејску пословицу – Кад нас нестане, онда је узалуд све, кад нас нема ничега нема.
Говорећи о упоришту које би странка коју оснива са пријатељима и истомишљеницима могла да има међу бирачима, Ковачевић каже да чињеница да је бирачко тело разједињено и уситњено, али да када се обједини у једно политичко сазвучје може да доведе и до 15 или 20 значајних процената.
„Онда то постаје значајна чињеница. Онда не бисте имали унисони хор од 250 сопранчића који ће у парламенту певати – Европа нема алтернативу и који ће безрезервно и безпризорно пристајати на сваки немачки или амерички захтев”, рекао је Ковачевић.
Уобичајно критичан, Ковачевић примећује чињеницу која се, каже, не може негирати, а то је да „тегет одело, бечки валцер и љубав према отаџбини никад не излазе из моде”.
„Мање рачунамо на бечки валцер и на тегет одела, а рачунамо на ту љубав према отаџбини, која је нашем народу до те мере иманентна, присна, припадајућа као и сви мањински ентитети који имају српска држављанства и српске пасоше. Треба развијати осећање припадности, нову политичку детерминанту која ће нас водити ка политичком принципу да је политика наметнута као морална обавеза овог тренутка да се спасе што се спасти да”, рекао је он.
Ковачевић каже да нема, као неки други, фасцинацију Европом и Немачком, али да јесте фасциниран Гетеом, Шилером и неким другим Немцима, апсолутно немачким народом као озбиљним народом са страховитом политичком, интелектуалном и привредном снагом.
Није, каже, човек који ће до те мере некритички качити слике Хелмута Кола, Герхарда Шредера и Ангеле Меркел по зиду, јер му то, како је објаснио, „не дају они мртви Срби из Мачве из Првог светског рата, не дају му дедови, прадедови, они који су били у Јајинцима, у Јасеновцу, они који су бомбардовани 6. априла”.
„У том смислу треба политички установити неку врсту еквидистанце према свему што нас окружује – према најближим суседима, а и према тим великим силама, које не смете срдити, не смете љутити. Нас нема 60 милиона, али ипак, треба бранити одређени принцип, који подразумева и колективно достојанство, дакле преко индивидуалног ка колективном достојанству”, сматра Ковачевић.
Ковачевић, који је у прошлом сазиву био посланик ДС С, али се касније разишао са политиком коју је та странка у неким сегментима водила, сматра да се данас изговара једна невероватна мантра – дајте нам инвеститоре, а да нико не говори о томе да капитал који страни инвеститори остваре у Србији носе у своје земље.
„Где иде добити из Меркатора, па не иде у Лапово и Лесковац – него у Љубљану. Где иде добит из немачких фирми, па у Немачку, исплати се 300 евра плате, сав вишак профита иде тамо. Сутра, када се синдикалном организацијом српска плата подигне на 400 евра, те ће се фабрика са два шрафцигера демонтирати и пренети у Молдавију, а овде ће остати празне хале”, сматра он.
Синиша Ковачевић оснива Српску отаџбинску странку
Ковачевић, међутим, наглашава да је суштина у томе да се оснажи српска индустрија, предузимач, привредник, те закључује да је мантра да је спас у страном новцу и у страним инвестицијама и неоколонијалном и неолибералном моделу лишеном сваке врсте моралности, довела реч интерес или профит до тога да је снажнија од свих других речи које постоје – хуманизам, алтруизам, љубав према отаџбини и љубав према жени, према човеку, љубав према ближњем…
Из тога је, како каже, и израсла потреба за странком „која ће попу рећи поп, а бобу боб”.
Извор: Факти.рс
