Успео Симо Ћулум, мали произвођач купуса из Футога, без афера и превара од сиромаха постао богати предузетник. Његова фирма годишње преради до хиљаду тона купуса и другог поврћа, а осим на српско тржиште, производе пласирају у ЕУ, Канаду, Аустралију и Велику Британију.
Милионер из купуса!
ФУТОГ – Симо Ћулум (68) из Футога најпознатији је мали произвођач купуса у Србији, а производи ове породичне компаније нашли су своје купце и у Канади и Аустралији. Његов пут до успешног привредника није био лак, а пре 35 година почео је као сиромах, надничар. Данас засигурно Симо није више сиромашан човек. Да ли се променио?
– Ни случајно. Ја сам побожан човек и то ме је научило скромности у животу и поштењу према људима. Другачије не бих умео да живим – започиње за Курир своју причу најстарији Ћулум.
Годишње, како каже, прераде до хиљаду тона купуса и другог поврћа. Једини имају сертификат за извоз у Европску унију и на друга захтевна тржишта. Постоје 35 година, стално напредују и кад су у питању квалитет производа и асортиман. Они су „Породица Ћулум“.
Тешко детињство у сиромаштву
Како каже, родио се и одрастао у околини Доњег Вакуфа, у Босни. Одмалена је волео школу. Успео је за три године да заврши четири разреда основне школе и то као одликаш. Сиромашне прилике му, међутим, нису допустиле да настави даље, па је у договору с најстаријим братом прекинуо школовање како би образовање стекла и остала браћа и сестре. Симо, вредан и радознао, знао је да може и хоће више и није прихватио такву судбину. Још у родној кући почео је да се бави товљењем бикова, али се оцу то није превише допало.
– Отац ће мени: „Не може то, хоћеш да ми навучеш друшкане да ми одузму земљу. Мени је довољно ово што имам, а ономе коме се не свиђа, пут на четири стране.“ Е, та његова изрека, пут на четири стране, подстакла ме је до одем, али како и куда, небо високо, земља тврда. Шта ћу, немам пара… Да бих стекао који динар, плео сам једну врсту корпе која се у Босни назива сепет, са само једним циљем – да уштедим. Скупио сам мало пара и пут под ноге – право Војводина, оставио сам у кући жену Милку и малог сина Радета. Кренуо сам у непознато, уз очеву поруку да „тамо где идеш нема обешених колача“ – присећа се Симо, тврдећи да је то било тачно 20. марта 1969. године, у седам сати ујутро кад је напустио очеву кућу.
– Стигнем у Нови Сад. Ноћ. Где ћу. На клупу, на Рибљој пијаци. Преноћим. Сутрадан нађем кума и рођака у Ветернику и привремено се сместим код њега. Радио сам где год ми се пружала прилика. Годинама сам бициклом сваки дан путовао у Бачку Паланку и радио најтеже послове. Носио сам на леђима и по 160 кила, у шта ретко ко може да поверује, а не лажем, тако ми Светог Николе. Најдуже сам се задржао у Новом Саду, на портирници у ДЕС – присећа се наш вредни саговорник.
Почеци на Футошкој пијаци
Док је све то радио, Симо је сањао о бољем животу. Први кров над главом стекао је тако што је на парчету ливаде, купљене од скромне уштеђевине на периферији Футога, копао земљу и правио черпиће. Било је крајње скромно, али његово. Гледајући око себе, брзо је схватио да је разлика у цени између сировог и киселог купуса знатна и да би то могло да буде оно што ће га уздићи.
– Од 16. септембра 1979. године моја Милка и ја смо сами претурили преко руку две тоне главица. Сателитска и Футошка пијаца постају нам одскочна даска у новом послу. А касније и Лиманска пијаца. Те јесени и зиме вукао сам посуде с киселим купусом аутобусом. Требало ми је годину дана да стекнем углед на пијацама и освојим сталне купце. Али већ наредне сезоне прерадио сам четири тоне купуса – присећа се Симо почетка свог рада с купусом.
Последњих пет година породица Ћулум у закупу држи стару пољопривредну задругу у Футогу. У њој је Милка надничила, тако да је Сима знао како киселе купус, као и да имају базене. Кад је задруга пропала, узео ју је у закуп. Вредан, упоран и крајње поштен и према добављачима и према муштеријама, стекао је углед, али то још није било оно што је желео. Схватио је да је паковање киселог купуса на начин погодан за продају у великим маркетима и за дуже чување без непријатних мириса уносан посао. Кад му је технолог кога је послао у Немачку по узорке показао да су пластичне кесе за паковање благо офарбане како би купус изгледао привлачније, рекао је:
– Не. Купус заиста мора да изгледа лепо, а не да подваљујемо људима – био је изричит.
Тако је и данас. Године су пролазиле, породица се ширила, Раде је одрастао и почео да преузима највећи део оперативе. До дипломе на машинском факултету недостајала су му три испита, али су га обавезе одвеле у другом правцу. Данас је он тај који носи већи део посла.
– Ипак сам ја главни. Један дом, једна каса, једна фирма, једна породица… Ми смо ти ко нокат и месо. Нећу ја ово у гроб однети, него ће сину остати бизнис да га својој деци остави, зато све радимо заједно. Не само деци него и праунуцима – с поносом каже овај скромни привредник.
Најпродаванији лист киселог купуса за сарму
Купус се прерађује у халама бившег Пољопривредног комбината, где је инсталирано 48 огромних базена, по 6,5 тона, на другој локацији има седам каца од 5.000 литара и у Бегечу четири велика базена. У њима нема ништа осим купуса, соли и воде. Чисто и природно, еколошки исправно, на традиционалан начин. Тако је „Породица Ћулум“ отворила врата свих великих трговинских система у Србији, али и у свету, јер се њихови производи могу наћи на трпезама широм света, од Канаде до Аустралије, а о Европи да и не говоримо. Однедавно се футошки купус може купити и у Великој Британији.
Поред купуса, породица Ћулум успешно пласира знатну количину осталог укишељеног поврћа у ринфузном облику.
Робна марка: ЋИРИЛИЦА И НИКАКО ДРУГАЧИЈЕ!
Кад су почели да извозе свој купус, саветовали су их да га назову некако другачије. Међутим, декларација и паковање од првог дана су на ћирилици – „Футошки купус“.
Не можемо га писати на другом језику кад се он производи у Србији. Како је онда наша робна марка ако је туђе писмо?
Ово је српска робна марка и мора бити српско писмо. Другачије код мене не може. Ако некоме ово не одговара, нек опрости. „Футошки купус“ је на ћирилици и тако ће остати. Ја сам верник, кад је светац, код мене се не ради, недељом никад не радимо. Тако је од првог дана, тако ће и остати – указује Симо Ћулум.
Извор: Курир / Слађана Стојановић / фото: Чувари ћирилице
Чувари ћирилице: Производи породице ЋУЛУМ из Футога, код Новог Сада, који вероватно једини у Србији све своје паковане производе исписује једино и само најлепшим писмом на свету СРПСКОМ ЋИРИЛИЦОМ.
