Колико је деце, док смо се надали за Тијанино здравље, умрло без неопходне скупе медицинске помоћи, а за њих је можда било неке шансе? Можда је ипак једино решење да као и сав цивилизован свет, новац уплаћујемо у здравствени фонд, редовно, с одговорношћу и љубавлљу – поручује овај познати музичар.
Познати музичар Рамбо Амадеус поручио је држављанима Србије, поводом вести о смрти Тијане Огњановић, да убудуће одлуке о томе ком детету најпре треба помоћи ваља препустити професионалцима, а да свако од нас бољитку може да допринесе улажући у здравство земље и измирујући своје обавезе према том сегменту државе.
Статус овог певача, објављен на друштвеној мрежи Фејсбук, преносимо у целости:
“Тијана је умрла. Анђели с њом. Саучествујем у неизмерном болу родитеља, пријатеља, родбине. Нисам је познавао. Ни њу, ни њене родитеље, пријетеље, родбину. За њен, медицински веома тежак случај сазнао сам сплетом околности. То је ситуација у којој човек једноставно не може да каже не и да се оглуши о позив за помоћ.
Иако су на клиници у Бечу давали 2 посто шансе у успех операције, а касније и тај обесхрабрујући постотак оповргли, амерички Хјустон је дао наду, наравно, уз астрономски високу цену операције. Милион долара. Ни више ни мање.
Шта је милион долара за живот било ког детета? Ништа. Безвредна гомила папира.
Многе моје колеге, надахнуте спасавањем једног дечијег живота, разлетеле су се у стрелце по медијима, неки су уз то и добрано одрешили кесу. Паре су после неког времена скупљене.
Нажалост, мала Тијана операцију, сагласно претходним реалним медицинским прогнозама, није издржала.
Сви који су учествовали у акцији тугују, али имају мирну савест. Дали су све од себе.
Астрономску цифру, коју је Хјустон тражио, држављани Србије су скупили.
И скупила је сиромашна Србија и преко тога, за комплетно мукотрпно и дуготрајно лијечење мале Тијане, у најелитнијој и најскупљој болници на свету.
Али Тијана није успела. Осим туге у срцу, осећам се лепо што живим међу људима који су саосећајни и солидарни, брижни за туђу дјецу, који су од својих малих пензија, свог скромног живота, одвојили део за малу Тијану.
Па где смо погрешили?
Нигде.
Све смо урадили како треба.
Осим што смо, поред стотине тешко болесне деце, сплетом случајних околности, одлучили да помогнемо баш малој Тијани, нажалост, безуспешно.
Јер болесне деце, којој треба помоћ, има пуно. Можда смо се одлучили за Тијану, јер је њен случај био најбезнадежнији, најтежи.
А ко је тај који може да процени коме је више потребна помоћ, а коме мање?
Та тешка одлука мора да се препусти професионалцима. Искусним лекарима, који имају укупну слику здравственог стања нације, и посао им је да одреде приоритете лечења.
Да ли смо, истом овом акцијом могли да спасимо неко друго дете? Или десеторо друге деце? То су тешка морална питања, мислим да би нама, игнорантима у науци која се зове медицина и здравство, требало да буде строго забрањено да се тако тешким одлукама бавимо.
Србија има здравствени систем који је добар, само му недостаје новац. Колико би за нас било све безболније, да хуманитарним и другим акцијама заправо пунимо здравствени фонд, и препустимо експертима да баратају средствима на најадевкавтнији начин?
Или треба свака популарна лицност за себе, по свом нахођењу, таштини и сујети да бира ком це детету помоћи, а ком не.
Да се у тој дилеми игра малог, локалног Бога, који је својом одлуком некој деци постао Анђео спаситељ, а другој деци, аутоматски , која нису добила његову помоћ, тим чином постао џелат?
Тијана је, надам се у Рају. Ми остали, који смо остали да се пржимо у паклу земаљских дилема, треба само да се питамо, шта је то што нас тера да глумимо Богове, да одлучујемо ком ћемо детету помоћи, а ком нећемо помоћи уопште?
Колико је деце, док смо се надали за Тијанино здравље, умрло без неопходне скупе медицинске помоћи, а за њих је можда било неке шансе?
Можда је ипак једино решење да као и сав цивилизован свет, новац уплаћујемо у здравствени фонд, редовно, с одговорношћу и љубавлљу.
Иако тако наше “уздарје” није персонализовано и видљиво, него је упућено једнако према свој деци која су рођена, као и оној која се управо рађају, која немају још ни име.
Здравство је ипак озбиљна и комплексна наука, па је исправно да стручњаци треба да одреде шта од тих пара и када треба да се улаже у лечење, превентиву, едукацију.
Динар у превентиву даје више него сто динара у лечењу.
Тијана, буди наш Анђео и покажи нам исправан пут. Срби су показали високу свест, емпатију и солидарност. Научи нас, или нам бар шапни, да почнемо да гајимо поверење према нашим лекарима и здравству уопште, које је добро захваљујући надчовечанским напорима људи који у њему раде. Научи нас да наше хуманитарне акције усмеримо сви у исту касу, касу здравства.
Јер та институција, са армијом лекара, доктора, професора, сестара, хирурга и здравствених стратега ипак најбоље зна да процени како се домаћински води овај шкакљиви, суптилини, а најважнији задатак у дрзави. Како се чува здравље Нације.
Ја не знам ста ћете данас ви да радите. Ја знам. Упалићу свећу за малог Анђела, нашу Тијану, и проверићу колико сам новца дужан здравственом фонду, да то хитно измирим, у нади да ће то макар мало умирити моју узбуркану савест, у нади да ће динар, који дам у здравство најбоље наћи пут до сваког детета коме је потребна помоћ.
Америци, Хјустону, Бечу, свака част. И њиховој медицини. Подсећам да су наши доктори, до пре коју годину у сред Београда вршили најкомплексније трансплатиације срца.
Пацијент није требало да изброји миллион већ само на шалтеру, приликом пријема, да преда оверену књижицу.
Тијана, осветли нам пут.”
