Он је неколико пута био стављан на листу најбогатијих Срба у свету. У њему се задивљујуће комбинују квалитети бизнисмена и филозофа. Много година свог живота Борис Вукобрат је посветио изучавању Балкана краја двадесетог века. Дуго времена сам покушавао да се сретнем са њим – у Француској, Србији и у Русији. И након дугог и напорног рада са пријатељима господина Вукобрата, у јуну 2005 године заказан ми је састанак у Москви. Разговарали смо о прошлости, садашњости и будућности немирног региона Балкана и о његовом месту у светској геополитици.
Зашто је 1991 године дошло до распада Југославије? Шта је био главни разлог за пропаст некадашње јединствене и просперитетне земље?
Главни разлог за трагичне догађаје на Балкану 1991 године су били не само унутрашњи већ и спољни фактори. То се десило непосредно након што је Совјетски Савез завршио своју егзистенцију и постало почетком распада Југославије. Још је и у Југославији било превише унутрашњих проблема и противречности. У Европи је у том тренутку дошло до прекомпоновања односа снага. Наша унутрашње благостање у великој мери је зависило од односа између великих светских сила – Совјетског Савеза и Сједињених Држава. У раним 90-тим годинама, Американаци су сматрали да они сада могу без великих проблема да се заузму бившим социјалистичким земљама. Југословенске противречности, које су постојале много година, али нису излазиле на површину, постале су узроком неслагања између република. У свету су сви мислили да је СФРЈ – јединица која делује као добро подмазана машина. Када би се у Скупштини у Београду слушали Босанци, Хрвати, Македонци, добијао се утисак да су то људи који себе декларишу Југословенима. Међутим, када би се тај исти Босанац вратио у Сарајево, он већ себе није сматрао Југославеном. Он је постајао патриота своје Републике Босне и Херцеговине. Тако је било и са представницима свих шест република које су чиниле Југославију. Код нас је дуго година постојала политика двоструких стандарда. И то је било уграђено у Устав Југославије. Шест република (Словенија, Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија, а такође и две аутономне покраине, које су припадале Србији, Косово и Војводина) имале су све атрибуте државности. У СФРЈ је фактично постојало осам самосталних држава. И све оне су имале своју територију, свој Устав, своје владе, парламент и председника. Мина за распад Југославије је била уграђена у њеном Уставу. Дакле, главни проблем бивше Југославије – систем државне организације.
Притом, братске републике су се економски знатно разликовале једне од других. Разлика између индустријског севера и аграрног југа се одувек осећала. Централне власти су вршиле прерасподелу средстава и покушавале подржавати Македонце, Црногорце и Косоваре. Ипак, то није помогло.
Да ли смо требали да уложимо још више новца да би земљу спасили од распада?
Да су успели да створе виши животни стандард, да је на сваког грађанина земље долазило по 25.000 долара годишње, уверавам вас Југославија се никада не би распала. Постојао је систем самоуправе. Он је омогућава да се мало ради и заради пристојно. Свако је вукао на своју страну. Али ми смо очигледно живели изнад својих могућности. Сваке године, спољни дуг је растао. Ми смо зајмили по читавом свету милијарде долара. Кредити су узимале све републике, а требало је да их враћа Југославија. И дошао је тренутак истине. Дошло је било време враћати своје дугове. Али држава просто није имала новца. Онда је Милошевић рекао: „Ми не умемо да радимо, али смо одлично научили да узимамо кредите.“ Дакле, главни разлог за распад СФРЈ – државно уређење и слаба економија, која је функционисала само преко спољних кредита.
И како се десило да на власт дођу људи, који су ставили национални интерес својих република изнад државних?
Заиста, одмах су се појавили веома слаби политичари, који су обећавали светлу будућност свом народу без Југославије. Они су за све кривили Београд, али нису видели шта се дешава у сопственом дому. Зашто су у републикама почели да играју на „националистичку карту“?
Нажалост, после Титове смрти, у земљи није установљена нормална државна контрола система управљања. Представник једне од шест република Југославије постајао је шеф државе на 12 месеци. Био је такав систем ротације. На пример, 1. јануара се појављивао нови председник. Али је већ од 1. марта он почињао да размишља о томе на коју функцију ће прећи кроз девет месеци. Зато је наше колективно руководство – наше Председништво, којему је било поверено управљање земљом, било малоефикасно. Имали смо једнопартијски систем, који нужно укључује стварање спољног непријатеља. На њега су пребацивани сви неуспеси. Енергија људи, који нису били задовољни животом у земљи и политичарима, трошена је на спољњег непријатеља. Врховна власт није могла да реши своје унутрашње проблеме и зато се само бринула да у све види само махинације спољних непријатеља, који су сметали нормалном животу.
Када је овај мит распршен, почели смо да тражимо непријатеље унутар, између република. И почела је велика борба. И више. Републикански политичари су у циљу задржавања својих позиција и останка на власти, утонули у национализам, популизам и демагогију. Опет се појавио непријатељ, непријатељ који је крив за све што се догађа људима у свакој од република СФРЈ. Потребно је разликовати патриотизам и национализам. Патриотизам – поштовање културе, језика, историје свог народа. Потпуна супротност патриотозму је национализам – нешто што није твоје – неприхватљиво је. А ако сте ви Србин, за вас је неприхватљив Хрват, муслиман, и тако даље. Грађани осталих националности одмах постају грађани другог реда. Њих су престали разумевати и поштовати. Опет су се појавили непријатељи, које су измислили политичари са својих функција. То им је помогло да задрже власт. Такав је био и Слободан Милошевић. Он није био ни бољшевик ни националиста. Њему је било потребно да остане на власти. Тако се појавило Косово, где је било много нерешених националних питања. Наиме, Косово и Метохија су Милошевића направили најпопуларнијим политичаром у земљи. Он је тада сачувао своје место, јер је почео да брани Србе. Али он није могао ни замислити да ће се национализам на крају окренути против њега и због тога је изгубио власт у октобру 2000 године.
